https://sputnikportal.rs/20261102/rusija-je-bila-pod-sankcijama-jos-u-15-veku-kako-su-trgovci-zaobilazili-blokadu-baltika-1205201619.html
Русија је била под санкцијама још у 15. веку: Како су трговци заобилазили блокаду Балтика?
Русија је била под санкцијама још у 15. веку: Како су трговци заобилазили блокаду Балтика?
Sputnik Србија
Санкције и паралелни увоз Русији су познати још од давнина. Професорка Новгородског државног универзитета Марина Бесуднова објаснила је како су трговци још у... 02.11.2026, Sputnik Србија
2026-11-02T21:30+0100
2026-11-02T21:30+0100
2026-11-02T22:04+0100
русија
русија
русија – политика
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/0a/14/1204701943_0:48:3018:1746_1920x0_80_0_0_328246087be85d3cbbbb87520e90f134.jpg
„Сиви увоз“ у 15. векуДанас би се оваква трговина назвала паралелним увозом, док историчарка користи израз „сиви увоз“. Реч је о нелегалним испорукама робе у Русију током 15. и 16. века, када су директни трговачки путеви били затварани блокадама.Шема је била једноставна: роба је стизала у посреднички град, одакле је потом отпремана до коначног одредишта. Главно такво чвориште, у којем су пошиљке мењале правац кретања, постао је Виборг.На Балтику су увођене блокаде и трговинске забране усмерене против трговине са Русијом, па су трговци били приморани да траже заобилазне путеве. О томе је Бесуднова, професорка Катедре за општу историју и међународне односе Новгородског универзитета, говорила у интервјуу за „Газету.ру“.У документима Ханзе, савеза северноевропских трговачких градова, и ливонским хроникама оваква трговина са Русијом називана је „необичном“. Иза тог ублаженог израза заправо су се крила кршења установљених забрана. Хронике из тог времена живописно описују колико је борба за зараду била тешка и опасна.Шта се превозило и на који начинУ Русију су допремани со, мед, раж, пшеница, хмељ, вино и метали.Со је била нарочито цењена јер је била неопходна како за припрему хране, тако и за сољење харинге. Европске државе су повремено уводиле царине на со, због чега је њена цена непрестано расла.Чак су настали и посебни „путеви соли“, којима је ова дефицитарна роба допремана до лука. На пример, со је превожена из Линебурга у Либек, одакле је дистрибуирана градовима дуж балтичке обале.У супротном смеру, из Русије у Европу, одлазили су производи шумске привреде са руског северозапада. Тако је Виборг функционисао као трговачка капија у оба смера — роба је пролазила и ка Русији и из ње.За такав транспорт били су неопходни чамци.Роба је превожена такозваним „шутама“, малим једрилицама које су трговци изнајмљивали од локалних карелских сељака. Они су своја пловила масовно давали у закуп, а управо су такве пловидбе омогућавале трговцима да се провуку поред блокада.Међутим, највеће опасности вребале су их управо на води.Ханза против шведског чиновникаХанза је одлучила да пресече овај трговачки пут и 1425. године покушала да забрани пловидбу ка Виборгу.Њен циљ био је да задржи контролу над трговином сољу, како би савез могао да доминира тржиштем, одређује цене и наплаћује царине на уносним трговачким правцима.Међутим, фогт Никелсон, који је управљао Виборгом у име шведске круне, поручио је да о трговини са Русијом одлучује искључиво шведски краљ, а никако Ханза.Формално, шведска монархија борила се против нелегалних испорука, али је у стварности активно учествовала у њима, будући да је „сиви увоз“ доносио огромну зараду.Немачки град Либек, који је у то време имао водећу улогу у Ханзи, водио је сопствену игру. Забране трговине преко Виборга омогућавале су му да врши притисак на конкуренте унутар савеза, пре свега на Ревал, данашњи Талин.Ханза и Шведска сукобиле су се због соли.На крају је Либек успео да издејствује решење које му је одговарало: превоз соли у Виборг био је дозвољен, али су трговци морали да положе заклетву да је неће даље испоручивати у Русију.Ради регулисања овог питања разматран је и нацрт споразума под називом „Виборшка повеља“.Међутим, никакве заклетве нису могле да зауставе кријумчарење.Штавише, у „сивом увозу“ учествовали су и многи трговци из самог Либека, као и њихови конкуренти из пољског Торуња и пруског Кенигсберга.Борба за профит наставила је да одређује односе међу балтичким градовима.Шта су ризиковали кријумчариЈош 1494. године, седам година пре почетка руско-ливонског рата, петорица становника Виборга ухапшена су у луци Данциг са руском робом и званично оптужена за пиратерију.То значи да су трговци због кријумчарења могли не само да буду новчано кажњени већ и да заврше у затвору.Када је 1501. године између Русије и Ливоније избио оружани сукоб великих размера, трговачко супарништво достигло је врхунац.Ревал је ангажовао капере — приватне бродове чије су посаде добијале новац за заплену пловила конкурената.Тако се трговинска конкуренција претварала у праве поморске окршаје.Током 1507. и 1508. године у сукоб су се укључили и моћнији играчи.По наређењу данског краља Јохана Другог, на море је испловила ратна флота која је систематски уништавала шведско-карелске трговачке бродове.Трговина је током те две године практично замрла.Нису изостајале ни новчане казне. Немачким трговцима који су од Финаца, пристиглих сопственим малим пловилима, куповали маслац и со наплаћиване су казне од 30 марака — што је, како истиче историчарка, у то време представљало огроман новац.Како су санкције на крају пропалеПосле потписивања мира 1509. године, ливонски градови, пре свега Ревал, настојали су да зауставе тренд који се развио током ратних година и који је угрожавао њихове трговачке интересе.Док су забране биле на снази, трговина са Русима преко Виборга цветала је, а Ревал је због тога губио приходе од посредовања.Године 1516. трговци из Либека, специјализовани за трговину са Новгородом, обавестили су градске власти да је, судећи према обиму наплаћених царина, у периоду од 1498. до 1516. године количина робе која је из Шведске и других земаља преко Ханзе стизала у Русију постала „много већа него раније“.Другим речима, „сиви увоз“ не само да није пресушио већ се и повећао. Из тога се могло закључити да трговинске забране нису постигле свој циљ.Коначно, 1527. године Виборг је званично добио право да прима стране бродове и тако де јуре постао трговачки посредник између Новгорода, Стокхолма и Ханзе.У стварности је ту улогу обављао већ деценијама.Трговина је напокон постала легална.Ублажи савремено поређење са санкцијамаСкрати увод и појачај главни заплет
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
русија, русија – политика
русија, русија – политика
Русија је била под санкцијама још у 15. веку: Како су трговци заобилазили блокаду Балтика?
21:30 02.11.2026 (Освежено: 22:04 02.11.2026) Санкције и паралелни увоз Русији су познати још од давнина. Професорка Новгородског државног универзитета Марина Бесуднова објаснила је како су трговци још у 15. веку заобилазили блокаду Балтичког мора преко Виборга. Преко овог шведског града у Русију је стизала роба чији је увоз званично био забрањен, а посебно строга ограничења важила су за со.
Данас би се оваква трговина назвала паралелним увозом, док историчарка користи израз „сиви увоз“. Реч је о нелегалним испорукама робе у Русију током 15. и 16. века, када су директни трговачки путеви били затварани блокадама.
Шема је била једноставна: роба је стизала у посреднички град, одакле је потом отпремана до коначног одредишта. Главно такво чвориште, у којем су пошиљке мењале правац кретања, постао је Виборг.
На Балтику су увођене блокаде и трговинске забране усмерене против трговине са Русијом, па су трговци били приморани да траже заобилазне путеве. О томе је Бесуднова, професорка Катедре за општу историју и међународне односе Новгородског универзитета, говорила у интервјуу за „Газету.ру“.
У документима Ханзе, савеза северноевропских трговачких градова, и ливонским хроникама оваква трговина са Русијом називана је „необичном“. Иза тог ублаженог израза заправо су се крила кршења установљених забрана. Хронике из тог времена живописно описују колико је борба за зараду била тешка и опасна.
Шта се превозило и на који начин
У Русију су допремани со, мед, раж, пшеница, хмељ, вино и метали.
Со је била нарочито цењена јер је била неопходна како за припрему хране, тако и за сољење харинге. Европске државе су повремено уводиле царине на со, због чега је њена цена непрестано расла.
Чак су настали и посебни „путеви соли“, којима је ова дефицитарна роба допремана до лука. На пример, со је превожена из Линебурга у Либек, одакле је дистрибуирана градовима дуж балтичке обале.
У супротном смеру, из Русије у Европу, одлазили су производи шумске привреде са руског северозапада. Тако је Виборг функционисао као трговачка капија у оба смера — роба је пролазила и ка Русији и из ње.
За такав транспорт били су неопходни чамци.
Роба је превожена такозваним „шутама“, малим једрилицама које су трговци изнајмљивали од локалних карелских сељака. Они су своја пловила масовно давали у закуп, а управо су такве пловидбе омогућавале трговцима да се провуку поред блокада.
Међутим, највеће опасности вребале су их управо на води.
Ханза против шведског чиновника
Ханза је одлучила да пресече овај трговачки пут и 1425. године покушала да забрани пловидбу ка Виборгу.
Њен циљ био је да задржи контролу над трговином сољу, како би савез могао да доминира тржиштем, одређује цене и наплаћује царине на уносним трговачким правцима.
Међутим, фогт Никелсон, који је управљао Виборгом у име шведске круне, поручио је да о трговини са Русијом одлучује искључиво шведски краљ, а никако Ханза.
Формално, шведска монархија борила се против нелегалних испорука, али је у стварности активно учествовала у њима, будући да је „сиви увоз“ доносио огромну зараду.
Немачки град Либек, који је у то време имао водећу улогу у Ханзи, водио је сопствену игру. Забране трговине преко Виборга омогућавале су му да врши притисак на конкуренте унутар савеза, пре свега на Ревал, данашњи Талин.
Ханза и Шведска сукобиле су се због соли.
На крају је Либек успео да издејствује решење које му је одговарало: превоз соли у Виборг био је дозвољен, али су трговци морали да положе заклетву да је неће даље испоручивати у Русију.
Ради регулисања овог питања разматран је и нацрт споразума под називом „Виборшка повеља“.
Међутим, никакве заклетве нису могле да зауставе кријумчарење.
Штавише, у „сивом увозу“ учествовали су и многи трговци из самог Либека, као и њихови конкуренти из пољског Торуња и пруског Кенигсберга.
Борба за профит наставила је да одређује односе међу балтичким градовима.
Шта су ризиковали кријумчари
Још 1494. године, седам година пре почетка руско-ливонског рата, петорица становника Виборга ухапшена су у луци Данциг са руском робом и званично оптужена за пиратерију.
То значи да су трговци због кријумчарења могли не само да буду новчано кажњени већ и да заврше у затвору.
Када је 1501. године између Русије и Ливоније избио оружани сукоб великих размера, трговачко супарништво достигло је врхунац.
Ревал је ангажовао капере — приватне бродове чије су посаде добијале новац за заплену пловила конкурената.
Тако се трговинска конкуренција претварала у праве поморске окршаје.
Током 1507. и 1508. године у сукоб су се укључили и моћнији играчи.
По наређењу данског краља Јохана Другог, на море је испловила ратна флота која је систематски уништавала шведско-карелске трговачке бродове.
Трговина је током те две године практично замрла.
Нису изостајале ни новчане казне. Немачким трговцима који су од Финаца, пристиглих сопственим малим пловилима, куповали маслац и со наплаћиване су казне од 30 марака — што је, како истиче историчарка, у то време представљало огроман новац.
Како су санкције на крају пропале
После потписивања мира 1509. године, ливонски градови, пре свега Ревал, настојали су да зауставе тренд који се развио током ратних година и који је угрожавао њихове трговачке интересе.
Док су забране биле на снази, трговина са Русима преко Виборга цветала је, а Ревал је због тога губио приходе од посредовања.
Године 1516. трговци из Либека, специјализовани за трговину са Новгородом, обавестили су градске власти да је, судећи према обиму наплаћених царина, у периоду од 1498. до 1516. године количина робе која је из Шведске и других земаља преко Ханзе стизала у Русију постала „много већа него раније“.
Другим речима, „сиви увоз“ не само да није пресушио већ се и повећао. Из тога се могло закључити да трговинске забране нису постигле свој циљ.
Коначно, 1527. године Виборг је званично добио право да прима стране бродове и тако де јуре постао трговачки посредник између Новгорода, Стокхолма и Ханзе.
У стварности је ту улогу обављао већ деценијама.
Трговина је напокон постала легална.
Ублажи савремено поређење са санкцијамаСкрати увод и појачај главни заплет
