https://sputnikportal.rs/20261103/sport-fudbal-cetvrt-veka-od-prorocanstva-bivsi-veciti-ispred-osvajaca-zlatne-lopte-inijesta-u-senci-talenata-1205210413.html
Четврт века од пророчанства: Бивши вечити испред Златне лопте и Златана, Инијеста у сенци „талената“
Четврт века од пророчанства: Бивши вечити испред Златне лопте и Златана, Инијеста у сенци „талената“
Sputnik Србија
Пре четврт века објављена је листа 100 најперспективнијих младих фудбалера света, на којој су се нашли будући освајачи највећих трофеја, легенде европског... 03.11.2026, Sputnik Србија
2026-11-03T08:12+0100
2026-11-03T08:12+0100
2026-11-03T08:13+0100
спорт
спорт
фудбал
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/0b/03/1205210466_0:669:2047:1820_1920x0_80_0_0_4cd66909f5df541860ec6e707fb62b9b.jpg
Посебно је занимљиво што су двојица фудбалера који су касније носили дресове Партизана и Црвене звезде били боље пласирани од будућег освајача Златне лопте Каке, док је Андрес Инијеста остао изван првих 19.Фудбалски магазин „ФорФорТу“ (FourFourTwo) објавио је 2001. године избор најбољих младих играча планете, покушавајући да препозна имена која ће обележити наредне деценије. Данас, 25 година касније, тај поредак представља занимљиво сведочанство о томе колико је тешко предвидети развој фудбалског талента.На првом месту налазио се француски нападач Ђибрил Сисе, тада члан Оксера, док је друга позиција припала Аргентинцу Андресу Д'Алесандру из Ривер Плејта. Трећи је био бразилски таленат Леандро Бонфим, а међу петорицом најперспективнијих нашли су се и Фернандо Торес и Џермејн Пенант.Иако су поједини играчи са врха листе касније остварили запажене каријере, највеће звезде своје генерације углавном су биле распоређене знатно ниже.Андрес Инијеста, који је са Барселоном четири пута освојио Лигу шампиона, а са репрезентацијом Шпаније постао светски и двоструки европски првак, заузимао је тек 20. место. Арјен Робен био је 27, Златан Ибрахимовић 35, док је Мајкл Есијен завршио на 78. позицији.Ипак, најупечатљивији пример погрешне процене био је Кака. Бразилац, који је тада наступао за Сао Пауло, нашао се тек на 95. месту, испред само петорице фудбалера.Шест година касније постао је освајач Златне лопте, након што је предводио Милан до титуле првака Европе. Претходно је са Бразилом освојио Светско првенство 2002. године, а током каријере носио је и дрес Реал Мадрида.Управо поређење са Каком открива и занимљиву везу ове листе са српским фудбалом.На 37. месту налазио се Еднилсон, тадашњи фудбалер Бенфике, који је касније наступао за Партизан. Бразилац је био чак 58 позиција испред свог сународника, будућег освајача Златне лопте.Још један фудбалер који је касније играо у Београду био је боље рангиран од Каке. Реч је о Бојану Ђорђићу, тадашњем таленту Манчестер јунајтеда, који је заузимао 69. место, а током каријере носио је и дрес Црвене звезде.Тако су се двојица будућих играча вечитих ривала нашла испред фудбалера који ће 2007. године бити проглашен најбољим на свету.Међу потцењеним играчима био је и Димитар Бербатов, тада 82. на листи, који је касније са Манчестер јунајтедом освојио две титуле у Премијер лиги и постао један од најпрепознатљивијих нападача енглеског фудбала.Посебну пажњу привлачи и последње, 100. место, које је припало Александру Хлебу. Белоруски везиста касније је постао важан играч Арсенала, а 2008. године прешао је у Барселону, са којом је освојио Лигу шампиона.С друге стране, неки од највише рангираних талената нису достигли очекиване висине. Леандро Бонфим, трећи на листи, никада није успео да се наметне међу најбољим фудбалерима Европе, док су Мурад Мегни и Антони ле Талек, тада десети и девети, остали далеко од статуса који им је предвиђан.То, међутим, не значи да је читав избор био погрешан. На листи су препознати бројни играчи који су касније оставили значајан траг у европском фудбалу, укључујући Рафаела ван дер Варта, Мајкона, Рикарда Кварежму, Кима Калстрома, Дарена Флечера, Фабриција Колочинија и Џермејна Дефоа.Највећи проблем није био у препознавању талента, већ у процени његовог крајњег домета. Рана физичка и техничка доминација, наступи за велике клубове и репутација у млађим категоријама нису увек били поуздани показатељи будућег успеха.Сисе је, рецимо, имао успешну каријеру и са Ливерпулом освојио Лигу шампиона, али није постао најбољи фудбалер света. Д'Алесандро је оставио велики траг у јужноамеричком фудбалу, док је Торес, четвртопласирани, оправдао очекивања освајањем највећих европских и светских трофеја.Са дистанце од четврт века, листа из 2001. године показује колико је танка граница између великог талента и велике каријере. Међу стотину тада најперспективнијих било је будућих светских шампиона, освајача Лиге шампиона и фудбалера који су годинама доминирали европским теренима, али њихов коначни распоред мало је личио на онај који су им стручњаци предвидели.И док су Еднилсон и Бојан Ђорђић у то време имали бољи пласман од Каке, а Инијеста гледао у леђа деветнаесторици вршњака, наредне године показале су да се највећи таленат не препознаје увек на време, нити се највећа очекивања нужно претварају у највеће каријере.
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
спорт, фудбал
Четврт века од пророчанства: Бивши вечити испред Златне лопте и Златана, Инијеста у сенци „талената“
08:12 03.11.2026 (Освежено: 08:13 03.11.2026) Пре четврт века објављена је листа 100 најперспективнијих младих фудбалера света, на којој су се нашли будући освајачи највећих трофеја, легенде европског фудбала, али и бројни таленти чије каријере нису оправдале велика очекивања.
Посебно је занимљиво што су двојица фудбалера који су касније носили дресове Партизана и Црвене звезде били боље пласирани од будућег освајача Златне лопте Каке, док је Андрес Инијеста остао изван првих 19.
Фудбалски магазин „ФорФорТу“ (FourFourTwo) објавио је 2001. године избор најбољих младих играча планете, покушавајући да препозна имена која ће обележити наредне деценије. Данас, 25 година касније, тај поредак представља занимљиво сведочанство о томе колико је тешко предвидети развој фудбалског талента.
На првом месту налазио се француски нападач Ђибрил Сисе, тада члан Оксера, док је друга позиција припала Аргентинцу Андресу Д'Алесандру из Ривер Плејта. Трећи је био бразилски таленат Леандро Бонфим, а међу петорицом најперспективнијих нашли су се и Фернандо Торес и Џермејн Пенант.
Иако су поједини играчи са врха листе касније остварили запажене каријере, највеће звезде своје генерације углавном су биле распоређене знатно ниже.
Андрес Инијеста, који је са Барселоном четири пута освојио Лигу шампиона, а са репрезентацијом Шпаније постао светски и двоструки европски првак, заузимао је тек 20. место. Арјен Робен био је 27, Златан Ибрахимовић 35, док је Мајкл Есијен завршио на 78. позицији.
Ипак, најупечатљивији пример погрешне процене био је Кака. Бразилац, који је тада наступао за Сао Пауло, нашао се тек на 95. месту, испред само петорице фудбалера.
Шест година касније постао је освајач Златне лопте, након што је предводио Милан до титуле првака Европе. Претходно је са Бразилом освојио Светско првенство 2002. године, а током каријере носио је и дрес Реал Мадрида.
Управо поређење са Каком открива и занимљиву везу ове листе са српским фудбалом.
На 37. месту налазио се Еднилсон, тадашњи фудбалер Бенфике, који је касније наступао за Партизан. Бразилац је био чак 58 позиција испред свог сународника, будућег освајача Златне лопте.
Еднилсон Педро Роша Андраде Мендес, фудбалер пореклом из Гвинеје Бисао са португалским држављанством, стигао је у Партизан у јануару 2008. године као звучно појачање. Некадашњи таленат Бенфике, који је у младости прошао и школу Роме, представљен је као играч који би требало да донесе квалитет више на позицији задњег везног, а у појединим медијима поређен је чак и са Клодом Макелелеом.
Занимљиво је да је Еднилсон у Роми делио собу са Иваном Томићем, тадашњим спортским директором Партизана, док је важну улогу у његовом доласку имао Алмами Мореира. Њих двојица познавали су се од детињства, пошто су заједно прошли млађе категорије Боависте.
Ипак, некадашњи 37. најперспективнији млади фудбалер света није се дуго задржао у Хумској. Током пролећног дела сезоне одиграо је 14 утакмица и био део екипе која је освојила дуплу круну, али је већ на лето 2008. напустио Партизан и прешао у кипарски АЕК из Ларнаке. Касније је наступао за Динамо Тбилиси и мађарски Вашаш, у којем је 2012. завршио каријеру.
Још један фудбалер који је касније играо у Београду био је боље рангиран од Каке. Реч је о Бојану Ђорђићу, тадашњем таленту Манчестер јунајтеда, који је заузимао 69. место, а током каријере носио је и дрес Црвене звезде.
Бојан Ђорђић, фудбалер српског порекла рођен у Београду 1982. године, важио је за једног од највећих талената своје генерације.
Из шведске Бромапојкарне је 1999. прешао у Манчестер јунајтед, где је већ у сезони 1999/2000. добио награду „Џими Марфи“ за најбољег младог играча клуба. Ипак, под вођством Алекса Фергусона забележио је само два наступа за први тим.
У сезони 2003/04. стигао је на позајмицу у Црвену звезду, са којом је освојио дуплу круну, а постигао је и гол против Оденсеа у Купу УЕФА. Касније је наступао за Ренџерс, Плимут, АИК и Видеотон, а каријеру је завршио 2015. године у Индији.
Тако су се двојица будућих играча вечитих ривала нашла испред фудбалера који ће 2007. године бити проглашен најбољим на свету.
Међу потцењеним играчима био је и Димитар Бербатов, тада 82. на листи, који је касније са Манчестер јунајтедом освојио две титуле у Премијер лиги и постао један од најпрепознатљивијих нападача енглеског фудбала.
Посебну пажњу привлачи и последње, 100. место, које је припало Александру Хлебу. Белоруски везиста касније је постао важан играч Арсенала, а 2008. године прешао је у Барселону, са којом је освојио Лигу шампиона.
С друге стране, неки од највише рангираних талената нису достигли очекиване висине. Леандро Бонфим, трећи на листи, никада није успео да се наметне међу најбољим фудбалерима Европе, док су Мурад Мегни и Антони ле Талек, тада десети и девети, остали далеко од статуса који им је предвиђан.
То, међутим, не значи да је читав избор био погрешан. На листи су препознати бројни играчи који су касније оставили значајан траг у европском фудбалу, укључујући Рафаела ван дер Варта, Мајкона, Рикарда Кварежму, Кима Калстрома, Дарена Флечера, Фабриција Колочинија и Џермејна Дефоа.
Највећи проблем није био у препознавању талента, већ у процени његовог крајњег домета. Рана физичка и техничка доминација, наступи за велике клубове и репутација у млађим категоријама нису увек били поуздани показатељи будућег успеха.
Сисе је, рецимо, имао успешну каријеру и са Ливерпулом освојио Лигу шампиона, али није постао најбољи фудбалер света. Д'Алесандро је оставио велики траг у јужноамеричком фудбалу, док је Торес, четвртопласирани, оправдао очекивања освајањем највећих европских и светских трофеја.
Са дистанце од четврт века, листа из 2001. године показује колико је танка граница између великог талента и велике каријере. Међу стотину тада најперспективнијих било је будућих светских шампиона, освајача Лиге шампиона и фудбалера који су годинама доминирали европским теренима, али њихов коначни распоред мало је личио на онај који су им стручњаци предвидели.
И док су Еднилсон и Бојан Ђорђић у то време имали бољи пласман од Каке, а Инијеста гледао у леђа деветнаесторици вршњака, наредне године показале су да се највећи таленат не препознаје увек на време, нити се највећа очекивања нужно претварају у највеће каријере.
