Европски стандарди у пуном антируском сјају: Орбан „диктатор“, а Зеленски и Туск „велике демократе“
© AP Photo / Dan Bashakov
Пратите нас
Случајеви Виктора Орбана, Владимира Зеленског и Доналда Туска показују да у ЕУ демократска правила не важе једнако за све, а њихово тумачење зависи од политичке подобности. Наводна „руска претња“ и даље је средство за стварање атмосфере у којој се унутрашњи политички сукоби представљају као безбедносни проблем споља.
Виктор Орбан је после 16 година на челу мађарске владе признао изборни пораз и мирно се повукао с власти. Са друге стране Карпата, у Украјини, председнички избори нису одржани од 2019. а мандат „великог европског демократе“ Владимира Зеленског истекао је у мају 2024. У међувремену, још један бриселски миљеник, пољски премијер Доналд Туск шаље полицију да упадне у Уставни суд, све то маскиравши „руском опасношћу“ и слањем специјалаца на границу са Калињинградском облашћу под изговором од „могућих диверзија“.
Европска унија претвара се у политички систем у којем се демократија признаје само онима који следе линију Брисела, док се сваки покушај самосталне политике, нарочито према Русији, проглашава опасношћу.
Мађарска под Виктором Орбаном постала је пример за кажњавање непослушности, Украјина под Зеленским изузетак на који европске елите не желе да примене сопствене критеријуме, а растуће присуство НАТО-а уз руске границе прати пропаганда која европске грађане припрема за сукоб, оцењује за Спутњик новинар РТ Балкан, Марко Николић.
Демократија у Европи значи сачувати власт елита
Иза европске приче о демократији и одбрани слободе све јасније се види намера да се сачува власт политичких елита, настави конфронтација са Москвом и потисну интереси грађана, додаје он.
Према Николићевим речима, случај Виктора Орбана најбоље показује колико је европска демократија постала селективна. Бивши мађарски премијер годинама је представљан као ауторитарни лидер, али је политичка суштина сукоба са Бриселом била много конкретнија – одбијање да Мађарска прекине сарадњу са Русијом и Орбаново настојање да се украјинска криза решава преговорима.
„Јасно је који су играчи подржани и како. Јасно је како се дели буџет ЕУ. Видели смо да сад Украјина захтева и тих нових 90 милијарди евра, што ће изгледа пошто-пото добити од комесара из Брисела и Урсуле фон дер Лајен и те ратне администрације, која најмање брине о томе шта су интереси грађана ЕУ“, наводи Николић.
Орбан кажњен зато што се залагао за мир
Са друге стране, Орбан је предлагао мировне преговоре између Русије и Украјине, односно нормализацију односа Москве и Брисела; једини је европски премијер који је одлазио у Москву и директно разговарао са Владимиром Путином – то је управо оно што у ЕУ није допуштено.
Ту је и кључ европског политичког лицемерја: лидер који покушава да разговара са Москвом постаје проблем за Брисел, без обзира на то што је дијалог једини пут ка политичком решењу сукоба. Орбанов однос према Русији тако је постао важнији од демократског легитимитета и интереса мађарских грађана.
И док Брисел Орбана представља као претњу европским вредностима, према кијевском режиму примењују се сасвим другачија мерила. Приватни тајни затвори у којима муче људе, и Украјинце и руске ратне заробљенике, не привлаче пажњу европске јавности.
„У Украјини, то није ништа чудно што се догађа. Нацистички симболи и оно што Украјина од почетка режима Зеленског ради је нормалан след околности. Ми само откривамо те ствари из дана у дан. Сећамо се и како је било на почетку Специјалне војне операције, да су руски заробљеници кастрирани, сакаћени. Сећамо се како су убијани. Ово је, дакле, само један од доказа у мору свега што испливава, а шта ћемо тек сазнати“, истиче Николић.
Европска јавност је годинама ускраћивана за информације о ономе што се дешава у Украјини, јер су информације пролазиле кроз строге медијске и пропагандне филтере. Случај приватног затвора у Кијевској области само је један од примера онога што је остало изван фокуса европске јавности, додаје наш саговорник.
Али, то говори о отвореном ставу бриселске администрације који стаје на страну једног нацистичког режима. Када је реч о Украјини, подршка Брисела остаје неупитна чак и када се отварају питања која би, да је реч о политички непожељној држави, вероватно изазвала много оштрије реакције.
Европа постаје фронт против Русије
Политичка подобност није једини механизам којим се одржава садашњи европски поредак. Други је стварање атмосфере сталне руске претње, која служи као оправдање за ширење НАТО инфраструктуре, распоређивање војске и прихватање све већих војних издатака.
„То пре свега потенцирају балтичке државе, да ће нас Руси напасти сваки час, док се постављају ракетни системи и док се немачке бригаде стационирају на границе Русије. Прича се и о блокади Калињинграда. Сећамо се наводних руских дронова у Шведској, Финској и Немачкој. Све се то испостављало као једна велика лаж“, каже Николић.
Циљ такве пропаганде није само да се Русија представи као непосредна војна опасност, већ и да се европско становништво психолошки припреми за рат. Као пример наводи рекламне спотове у којима дечак који иде у школу већ сутрадан постаје војник и одлази на фронт.
У таквој атмосфери, граница између политичког неслагања и безбедносне претње постаје све тања. Свако ко се противи наставку сукоба, доводи у питање НАТО политику или заговара разговоре са Москвом може бити представљен као неко ко угрожава европску безбедност.
Европа плаћа за туђи рат, а њени грађани сносе последице
Николић сматра да европске државе све више губе политичку и економску самосталност, док се кључне одлуке о енергетици и безбедности доносе у интересу великих сила и финансијских центара моћи. Уместо да буде самосталан геополитички чинилац, Европа је, како каже, прихватила улогу простора који сноси трошкове сукоба и прати одлуке других.
„А Европска унија, односно Европа, је одлучила да буде слепо црево, нажалост, својим непромишљеним геополитичким одлукама, промашеним администрацијама које су потпуно поткупљене од стране великих конгломерата, финансијских и других, који контролишу те политичке елите“, оцењује Николић.
И док се европским грађанима објашњава да морају да поднесу економске жртве због безбедности и подршке Украјини, америчка привреда добија тржиште за енергенте и војну индустрију.
За европске грађане, међутим, последице су све већи трошкови, енергетска несигурност и погоршање животног стандарда. Али, незадовољство не може бесконачно да се потискује, нарочито у друштвима у којима људи све мање верују да политичке елите заступају њихове интересе.
„Што се тиче Европске уније, ако овако настави са овом администрацијом, изгласавањем ратног буџета, немири унутар Европске уније, немири грађана који живе унутар тих земаља ће постати све већи и све ће изаћи на видело. Једноставно, долази период где ће Европа, нажалост, поново, кажем, ући у неке унутрашње поделе и сукобе за које нико не зна како ће се на крају завршити“, закључује Николић.
