Западни рој насрће на Српску православну цркву, велику препреку за уништење – националног идентитета
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Запад води дугорочну кампању против Српске православне цркве, настојећи да је представи као политичку претњу, ослаби њен утицај и разбије њено јединство. СПЦ је препрека прекрајању српског националног идентитета. Удар на њу води се кроз медије, НВО и покушаје стварања засебних националних православних цркава, каже социолог Слободан Антонић.
У књизи „Понерологија антицрквеног ума: О пропагандном рату против СПЦ“, социолог Слободан Антонић анализира механизме и актере дугогодишњих напада на Српску православну цркву.
Од медијских кампања поводом сахрана патријарха Павла и митрополита Амфилохија, преко покушаја промене црквеног календара и полемика током пандемије коронавируса, до оптужби за национализам, ратне злочине и мизогинију, Антонић истражује како се обликује негативна слика о СПЦ.
Понерологија је дисциплина која проучава зло у људској природи, поступцима, мотивима и последицама. Како наш саговорник објашњава, некада из добрих намера проистекну лоши, па и зли резултати, док у другим случајевима зле намере постоје од самог почетка. Ова дисциплина, сматра он, може да помогне у разумевању великих историјских зала, попут оних која су почињена у Независној Држави Хрватској и Јасеновцу.
„То су тако велика зла да памет стаје, што кажу, пред тим злима. И сада, када је реч о нападима на Цркву, о обрачуну са Црквом, постоји један део који је социолошки или научно објашњив, али има и неки део који је, наравно, иза тога. Тако да је то један контекст чињења и произвођења зла“, објашњава Антонић.
Како функционише мрежа против СПЦ
Пропагандни систем који анализира Антонић описује као деловање као мрежу састављену од више међусобно повезаних нивоа. У њој учествују невладине организације, медији, јавне личности и инфлуенсери, док друштвене мреже омогућавају да се поруке брзо прошире до великог броја људи.
„У питању је систем који има више спратова или више фракција, више делова. У том систему имате истовремено и невладине организације, и медије који су пријатељски или под неком врстом контроле, а онда имате друштвене мреже са инфлуенсерима. Морам да кажем да ми старији друштвене мреже често потцењујемо, али оне су сада веома важне“, каже Антонић.
Као пример утицаја друштвених мрежа наводи инфлуенсерку са више од 140.000 пратилаца, чије објаве, како истиче, могу да досегну далеко већу публику него што је тираж најчитанијих дневних новина.
„Рецимо, невладина организација да неко саопштење да је осудила овај или онај поступак који је везан за Цркву, медији то пренесу, онда крену коментари у самом том медију. На тај коментар се надовеже нека инфлуенсерка или неки инфлуенсер, а онда друштвене мреже крећу са коментарима и лајковима. И то се тако прошири као једна врста таласа која једноставно прође кроз свакога од нас“, објашњава Антонић.
Наш саговорник посебно издваја појаву коју назива „рој“ – ситуацију у којој се велики број људи истовремено усмерава на одређену тему или особу, непрестано коментаришући и ширећи исту поруку. Проблем је, према његовим речима, што таква кампања може да настави да производи последице чак и када се покаже да су њени почетни наводи нетачни.
Као пример наводи начин на који се, према његовом тумачењу, у појединим јапанским уџбеницима описује завршетак Другог светског рата, тако да се ученицима може створити погрешан утисак да су Совјети бацили атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки. Помиње и случај смрти бебе током крштења у Румунији, који је искоришћен за ширење негативне слике о православном крштењу уопште, а потом и о Српској православној цркви.
Срби као „мали Руси“
Један од кључних разлога због којих је СПЦ постала мета западних геополитичких кругова јесте историјски укорењена представа о Србима као „малим Русима“ на Балкану. У таквој перцепцији, објашњава Антонић, српски народ и његова Црква посматрају се као продужена рука руског утицаја.
„А онда се у склопу тога и Црква сумњичи да је само испостава Руске православне цркве. Као што су Срби испостава Петрограда и Москве, тако је и Српска православна црква испостава Руске православне цркве, односно руског православља“, истиче он.
Такви стереотипи, чак и када полазе од предрасуда, могу да утичу на одлуке политичких и војних структура.
Према његовој оцени, шири политички, војни, идеолошки и културни притисак према истоку подразумева и уклањање институција које се сматрају ослонцем руског друштва и традиционалних вредности. У том контексту Срби, као најзападнији православни народ, постају део исте геополитичке слике.
Посебно поглавље књиге Антонић посвећује реакцијама дела јавности на сахране патријарха Павла и митрополита Амфилохија: велики број људи који је дошао да их испрати појединим медијским коментарима представљен је као повод за оспоравање самог догађаја.
Говорећи о сахрани патријарха Павла, Антонић подсећа да се окупило неколико стотина хиљада људи, али да су се убрзо појавиле критике због масовног окупљања, телевизијског преноса и наводног угрожавања права грађана који нису православци.
„Тада је била нека епидемија грипа, па ко је то дозволио да се толико људи скупља? А онда је оптужена тадашња власт да подгрева читаву ствар тиме што дозвољава да се о томе говори на телевизији, па чак је био и пренос. Тиме се, наводно, вређају осећања људи који нису православни, атеиста и агностика. Говорило се: ми смо овде грађани другог реда, погледајте шта раде“, наводи Антонић.
Он сматра да су такве реакције биле усмерене и на вернике који су присуствовали сахрани, јер су представљани као људи који не воде рачуна о хигијени и здрављу.
Као један од примера двоструких аршина наводи медијско извештавање о сахрани британске краљице Елизабете Друге. Док су верски елементи сахрана српских црквених великодостојника били предмет оспоравања, верски карактер британске краљевске церемоније није изазвао сличне реакције. Он додаје да медији који су критиковали сахране патријарха Павла и митрополита Амфилохија нису на исти начин коментарисали верску димензију британске краљевске церемоније.
Календар је историјско питање, а не питање астрономије
Говорећи о покушајима да се у СПЦ уведе грегоријански календар, Антонић сматра да се не ради само о астрономији и усклађивању са западом Европе, већ о важном идентитетском питању. Пре свега, календар СПЦ је верски календар, као што и муслимани имају свој верски календар – они чак и године рачунају другачије, па нико ни не помишља да га мења и усклађује.
Поједине православне цркве прихватиле су, истина, грегоријански календар, али, што се Срба тиче не може се занемарити историјско искуство народа који је управо због своје вере и припадности православној традицији био изложен страдању.
„Када је реч о Србима, имајући у виду кроз шта смо ми прошли, управо као некога ко се држао тог старог календара, рецимо шта су пролазили наши преци у Независној држави Хрватској, са оним најстрашнијим покољима који су организовани управо за Божић, управо за велике празнике по нашем календару. И уосталом, сетимо се да су сличне ствари биле и у последњем рату. Баш за Божић су нападана и уништавана српска села, поготово у околини Сребренице“, наводи Антонић.
Због тога, закључује он, евентуална промена календара не би била само црквено или астрономско питање, већ би задирала у идентитет и историјско памћење српског народа.
