Како су улога Србије и српске жртве у Првом светском рату за многе историчаре постали „невидљиви“
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Србија није одговорна за почетак Првог светског рата, тај рат би се десио па би се десио због односа светских сила. Али иако је Србија поднела пропорционално највеће људске губитке, њену улогу у том рату често занемарују јер свако гледа историјске догађаје из своје перспективе, каже историчар Горан Милорадовић.
Пре 108 година у тачно 11 сати на снагу је ступило примирје између Немачке и сила Антанте и од тада се 11. новембар обележава као Дан примирја у Првом светском рату.
Споразум је потписан у железничком вагону у шуми код Компијења, у Француској и тиме су окончана главна ратна дејства на Западном фронту.
(Не)правда према Србији
Формално, Први светски рат завршен је Версајским мировним уговором 28. јуна 1919. године. Србија је једна од земаља које су поднеле највеће људске губитке у Првом светском рату, али ипак чини се да је улога Србије у Првом светском рату у глобалној историји недовољно заступљена у односу на њен стварни војни, политички и историјски значај. Зашто?
Историчар Горан Милорадовић каже да историјски значај улоге неке државе у оваквим ситуацијама свако мери из перспективе из које сагледава укупне историјске догађаје.
„Исто то важи и за Први светски рат. Британци гледају из једне перспективе, Руси из друге, Французи из треће, Немци из четврте, а ми из своје. Тако да оно што ми учимо у школама, о Првом светском рату, поготово о нашој улози други сигурно не уче. И чак не уче Енглези и Французи исто оно што се учи у њиховим школама, него свако има своје тумачење. Тако да ми то није ништа необично. А поготово Немци имају и своје посебно тумачење, које се разликује од свих ових других. Тако да много тога зависи од тога како је неко прошао у неком рату и како ће га доживљавати,“ објашњава Милорадовић.
Свако себи најбитнији
Што се тиче српске позиције, додаје наш саговорник, па наравно да нас не виде, зато што су они сами себи важни, они су себе означили као Антанту - Енглеска, Француска…
„По њима они су ратујућа страна, а ми смо ту придружени. Ми смо ратовали стицајем прилика, јер смо били нападнути. Тако да нас нико није ни питао, нити нам је нешто нудио да се ми придружимо рату. Ми смо морали да ратујемо. Тако да је то потпуно другачија ситуација. Оно што ми знамо и што видимо њима није важно. Оно што је нама важно, то је наш проблем, односно наша специфичност. Та асиметрија у схватању неких историјских догађаја, па и Првог светског рата, сасвим је природна. То што смо ми сматрали да је наш допринос изузетан, они не мисле тако. Наши војници су на Солунском фронту били су опремљени њиховим оружјем, њиховим пушкама, носили смо њихове шињеле и шлемове, јели смо њихову храну…“ наводи Милорадовић.
Србија имала највеће губитке
Он истовремено подсећа на чињеницу да је Србија у Првом свеском рату имала највише жртава.
„Имали смо, јер је наша ситуација била таква да је преко Србије два пута прешао фронт, дуж целе државе. То се са Француском и Британијом није десило. Тако да су код њих гинули скоро искључиво војници. Код нас су гинули и војници и цивили, а косио је и тифус. Тако да, посматрајући укупне губитке, код нас је помрло више људи од последица заразних болести него од ратних дејстава. А друго место где смо имали губитке људи су били концентрациони логори. Ту смо имали више губитака него на бојном пољу. Односно, они који су одведени у логоре, већина се никада није вратила. То те разлике. Нисмо ми били у истој ситуацији као они. А свако је самом себи најважнији. Не могу српске жртве да буду, чак и нашим савезницима, важније од њихових сународника. Они када полажу венце на годишњицу краја Првог светског рата, пре свега се сећају својих мртвих. Нас не помињу,“ напомиње он.
Из свих ових разлога, сматра Милорадовић, не постоји јединствена слика о Првом светском рату.
„Тако да нисам много изненађен чињеницом да смо занемарени у тој причи, чак имате и књиге у којима се, када је реч о Првом светском рату, рецимо, познати француски историчар Марк Блок, који Србију, односно некога из Србије, помиње само два пута у целој књизи. Једном на почетку, поводом атентата на Фердинанда, и једном на крају, када помиње Николу Пашића. И ништа више. Дакле, постоји само тај јужни фронт, односно Солунски фронт, западни и источни, и они помињу фронтове. Посебне народе помињу оне који чине Антанту. Срби су за њих ту невидљиви. А они су наши савезници. Можете ли мислити колико смо видљиви Немцима и Аустријанцима,“ наводи наш саговорник.
Ми нисмо узрок Првог светског рата
Такође, како додаје Милорадовић, не треба све што се тиче Првог светског рата сводити на сукоб Аустрије са Србијом.
„То је био повод за рат. Али у позадини су били нагомилани проблеми између великих сила од раније, које су се бориле за утицај у свету, за колоније, за комуникације. Тако да су они имали своје рачуне одраније. Само је било питање где ће да избије тај сукоб. Да ли ће у Мароку или ће на Балкану, или ће на неком трећем месту избити следећи велики рат. Испало је тако да је избио на Балкану. А не би било битно другачије ни да је избио на неком другом месту. Ми тај рат нисмо могли да избегнемо. А нисмо могли зато што је Аустрија имала приоритет да се преко Балкана пробије до Солуна, а онда да Немачка преко Солуна повеже Београд са Берлином и другим градовима. То су били њихови економски и геополитички интереси. И због тога су они ратовали,“ истиче наш саговорник.
Оно што једино нису хтели, додаје он, јесте да први објаве рат, него су хтели да направе такву ситуацију да неко други буде одговоран, на пример Србија.
„И одатле та прича да је Србија започела Први светски рат. То није истина, наравно. Али то је ствар ратне пропаганде која почиње пре самог рата. Ратна пропаганда представља, у ствари, припрему за рат,“ закључак је нашег саговорника.
Срби у светској историјској конотацији
У међународном јавном представљању Првог светског рата српско ратиште често се обрађује као споредно поглавље много више простора се посвећује западном фронту, Француској, Великој Британији, Немачкој и Русији.
Постоји неколико разлога због којих је то тако, а први међу њима је никад доказана чињеница да је Србија била непосредни повод за избијање Првог светског рата, после Сарајевског атентата 28. јуна 1914. године, у којем је убијен аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд, због чега је Аустроугарска 23. јула поставила ултиматум Србији, а 28. јула објавила јој рат.
Највећи парадокс је у томе што је Србија била у средишту догађаја који су покренули светски рат, а у многим популарним међународним приказима остала је на његовој маргини.
Мало се у историјским књигама говори и о томе да је Србија је 1914. остварила прве велике савезничке војне победе, међу којима је Церска битка (август 1914) у којој је српска војска поразила аустроугарске снаге. Ова битка се често наводи као прва велика савезничка победа у Првом светском рату. Током Колубарске битке (новембар–децембар 1914), српска војска извела је противофанзиву и потиснула аустроугарске снаге из Србије, тако да је у тој години Аустроугарска доживела два велика неуспеха у покушајима да војно сломи Србију.
Мали се не виде
Малобројни светски историчари су ове победе означиле као важне и које превазилази величину Србије, јер су оне показале да Аустроугарска, једна од водећих европских војних сила, није у стању да брзо порази много мању државу.
Светски историчари често прећуткују и да је српска војска доживела једно од највећих страдања једне европске војске - Албанску голготу.
Слом српске одбране крајем 1915. довео је до повлачења српске војске преко Албаније, током изузетно тешке зиме. Последице су биле катастрофалне: велики број војника и цивила страдао је од глади, болести, хладноће и исцрпљености. Преживели војници евакуисани су на Крф, а српска војска је реорганизована и поново укључена у савезничке операције.
Овај догађај је посебно важан јер Србија, упркос војном слому и окупацији, није капитулирала као савезник нити је престала да учествује у рату.
Вероватно најважнији аргумент када говоримо о међународном значају Србије у Првом светском рату је Солунски фронт и допринос слому Централних сила.
У септембру 1918. српска војска, заједно са савезничким снагама, покренула је пробој Солунског фронта.
Историјски парадокс
Резултати су били далекосежни: Бугарска је 29. септембра 1918. потписала примирје. Отворен је пут за савезничко напредовање кроз Балкан. Аустроугарска се суочила са додатним војним и политичким притиском. Српска војска ослободила је Београд 1. новембра 1918. и наставила напредовање.
Пробој Солунског фронта био је важан део ширег процеса распада Централних сила, мада није био једини узрок њиховог пораза.
Перцепција улоге Србије у Првом светском рату посебно је доживела промене након Другог светског рата, у социјалистичкој Југославији, где је историја Првог светског рата често представљана у ширем југословенском оквиру. Српска национална димензија ратног искуства није увек била у првом плану. Такође, српски историчари и њихова истраживања нису увек довољно превођени и укључивани у глобалне синтезе историје рата.
Можда је најзанимљивији историјски парадокс следећи: Србија је била земља чији је сукоб са Аустроугарском прерастао у светски рат, земља која је 1914. остварила велике победе над једном од водећих европских сила, земља чија је војска преживела повлачење преко Албаније и која се 1918. вратила као део савезничког победничког похода. Истовремено, у популарној светској представи Првог светског рата Србија често није добила простор који одговара том искуству.
У Србији се Дан примирја обележава као државни празник, а главни симбол празника је Наталијина рамонда, цвет васкрсења, који симболизује страдање, обнову и победу српског народа.
