Брак из рачуна: Зеленски и ратоборна Европа чувају једни другима леђа /видео/
© Sputnik / Grigory Sysoev
/ Пратите нас
Европљани чувају Владимира Зеленског јер једино тако могу да одрже своју ратну опцију, каже каријерни дипломата Зоран Миливојевић, коментаришући зашто су европске престонице послале у Абу Даби своје представнике, иако ЕУ није позвана за преговарачки сто трилатералних преговора САД, Русије и Украјине.
Европљани чувају Владимира Зеленског јер једино тако могу да одрже своју ратну опцију, каже каријерни дипломата Зоран Миливојевић, коментаришући зашто су европске престонице послале у Абу Даби своје представнике, иако ЕУ није позвана за преговарачки сто трилатерланих преговора САД, Русије и Украјине.
У Абу Даби, где је у току састанак делегација Москве, Вашингтона и Кијева, као и током претходне сличне рунде у јануару, из Европе су стигли саветници за националну безбедност из Немачке, Француске и Британија, али и шеф кабинета председнице Европске комисије и саветник генералног секретара НАТО. Они су одржали одвојени састанак са украјинском и америчком делегацијом.
Највећи губитник после Украјине
Миливојевић оцењује да су Зеленски и неке елите у Европи које се залажу за ратну опцију у својеврсном браку из рачуна.
“Они једни другима чувају леђа. Они су везали политичке судбине једни за друге - Европљани чувају Зеленског и без политике његове екипе у Украјини тешко да могу да очувају ту ратну опцију. С друге стране, Зеленски свој политички опстанак искључиво везује за Европљане, а што се тиче Американаца, Руса, Кинеза и других они су непотребни у тој причи. Ради се о томе да овај рат, као и онај на Блиском истоку, имају глобални карактер и од тих ратова зависи и нова архитектура безбедностна у глобалном смислу. Ту се отварају глобалне теме”, каже дипломата.
С друге стране, напомиње наш саговорник, Европљани не схватају да је руско-украјински сукоб и његов расплет глобалног карактера и да мора да произведе нову безбедностну архитектуру која важи и за Европу - ако буде мира и у једном и у другом случају, у Украјини и на Блиском истоку, онда ће то имати глобални карактер. Иако, како каже, нема безбедностне архитектуре у Европи без Европљана, они су изгубили легитимитет да одлучују о томе тиме што су уопште дозволили да дође до рата у Украјини.
“Ово је све на штету Европе. Највећи губитник рата у Украјини после Украјине је Европа. То су егзактне ствари: Европа која је у рецесији, која више није глобални фактор. Ту треба подсетити зашто је одговорност елита у Европи већа него иначе. Не зато што је Европа изгубила позицију да буде субјекат и арбитар цивилизације у глобалном смислу. То је било у два светска рата и тога више нема. Ствари су се сад промениле и она то више не може да буде. Европа има други проблем. Елите то знају, али због тога се опредељују за опцију која не конеспондира са оним шта је реална позиција Европе. Јер Европа нема енергенте, Европа нема ресурсе, Европа нема демографске ресурсе, Европа нема развојне ресурсе. И да подсетим, у односу на Америку и Кину, у односу на вештачку интелигенцију, високе технологије Европа заостаје између 8 и 10 година.”
Ово се, прецизира Миливојевић, односи пре свега на Западну Европу која се дигла на колонијалној политици и на томе засновала сопствено благостање, а не на ресурсима које сама има.
“Показало се шта значи када немате енергенте две године: пад стандарда 20-30 одсто, пораст цена комуналија… У немогућности да се то компензује са производњом касне у развоју. Деиндустриализација је и даље на сцени. У Европи, ове главне земље су ушле у дугове, а кад сте презадужени, тешко је ту говорити о озбиљном развоју и озбиљној будућности. Према томе све је стало.”
Шта Европа може да понуди свету који се мења
Док је у Европи трајало благостање и уљуљкивање, додаје Миливојевић, нико није размишљао шта Европа има да понуди свету који се мења, у тренутку кад је престао униполарни свет и постало јасно да Европа није доминантна у било ком смеру, да није ни глобални фактор и да ни о чему не одучује на глобалну плану.
Оно што би био хепиенд целе ситуације у свету је, како каже политиколог Стеван Гајић, јесте нови договор великих сила - Русије, САД и Кине.
“Увек сам се надао да ће Америка, Русија и Кина успети да се договоре, не о томе да су они вечни пријатељи и да играју УНИЦЕФ коло, него да ће да се договоре о минимуму заједничких интереса и о томе како да спрече сукобе већих размера. Империје, док постоје, водиле су ратове и водиће ратове. Мирнодопска империја не постоји и то је просто тако, није ствар да се то некоме свиђа или не. Али, у исто време те империје као и за време Хладог рата могу и да воде ратове, а да ти ратови немају глобалне консеквенце”, образлаже Гајић.
Ратни балон се још није испумпао
Он, међутим, упозорава да је дуг пут до Јалте 2, јер и даље постоје снаге које су заинтересоване за ескалацију а, како каже, постоје “кварише” мира: Израел и Европска унија.
“Највећи проблем је ЕУ али и Велика Британија која кибицује са стране а суштински гура Немачку у ратну катастрофу,“ каже он и додаје да је непознаница и како ће се даље развијати ситуација у САД и каква ће бити америчка политика кад је реч о Украјини после пораза републиканаца на међуизборима.
“Зато што смо за време демократа имали Америку која је гурала Европску унију и Украјину у конфронтацију са Русијом. А без обзира што су подржавали Израел били су мало суздржанији према Блиском Истоку. Онда долазе републиканци који и даље подржавају Украјину, али су отворено на страни Израела, што је кулминирало ратом у Ирану. Тамо исто ништа није решено, зато што су, без обзира што је сад рат нижег интензитета, преговарачке позиције обе стране остале непомирљиве.”
Ратни балон као да се још није испумпао, констатује Гајић, док Миливојевић закључује да ће тек расплети ова два рата створити предуслове да се разговара на нивоу три водеће светске силе.
