Велики Бата опет у Београду: Овако он види најизворнији чин – слободе /фото/
© Фото : Уступљено Спутњику
Пратите нас
Ако хоћеш да имитираш кишу и сипаш воду из скривеног кабла, то је уметност само у помереном схватању уметности. Али када срцем и чулима показујеш да пада киша, постигао си много, много више.
Овим речима Милорад Бата Михаиловић објашњавао је своју сликарску филозофију, али и суштину уметности којој је посветио живот.
Један од најзначајнијих уметника друге половине 20. века није желео да подражава свет, већ да на платно пренесе његову атмосферу, емоцију и доживљај. Управо такав Бата Михаиловић, кроз дела настала у париском периоду од 1962. до 1975. године, представљен је на изложби недавно отвореној у галерији Рима у Београду.
О изложби, уметничком путу сликара који је успео да се наметне и потврди у самом средишту светске уметничке сцене, кустоскиња галерије Рима и ауторка изложбе Софија Ж. Миленковић каже за “Орбиту културе да упркос томе Бата никад није раскинуо везу са својим пореклом и Београдом.
Свој особени уметнички пут овај несуђени правник (уписао се и исписао са факултета) започео је на Академији, у класи Ивана Табаковића, али се тамо није дуго задржао. Био је члан Задарске групе, заједно са Петром Омчикусом, Мићом Поповићем, Вером Божичковић, Косом Бокшан., младим уметницима који, као и он, нису желели да прихвате диктат тадашње ликовне академије, већ су кренули у потрагу за сопственим изразом.
„Водолија“ 1964, уље на платну
© Фото : Уступљено Спутњику
Свет био и остао – основна храна
„Нису били задовољни оним што је академија наметала као аксиом у сликарству – шта треба сликати, на који начин, коју врсту сликарства и које приступе. Једноставно су се одметнули у Задар, на море, сликали пејзаже, портрете, аутопортрете. Оно што је карактеристично за Бату Михајловића јесте да је увек имао осећај за урбано окружење. Најчешће је у том периоду сликао урбане пејзаже, препознатљиве по сликама Београда, призорима града који се тада изграђивао, после разарања у Другом светском рату. Он га је, међутим, посматрао другачије од почетног послератног полета у Југославији – више кроз његову рушилачку страну, кроз оно што је затечено и што је остало од старог Београда“, објашњава Софија Ж. Миленковић.
После прве самосталне изложбе у Београду, 1952. године Михаиловић одлази у Париз, где се први пут непосредно сусреће са различитим правцима апстрактног сликарства – од геометријске апстракције до енформела. Ипак, није желео да постане следбеник било које школе.
„Париз“ 1964-1965, уље на платну
© Фото : Уступљено Спутњику
„Он је потпуно разумео апстракцију, савладао је, свео слику на њене основне елементе – линију, боју, плоху и композицију. Али је схватио да њему ипак треба нешто друго. Никада није одустао од фигурације. Његова основна храна остао је свет који га окружује, природа.“
Тако настаје његов аутентични апстрактни пејзаж. На његовим платнима нема класичног описивања природе, већ преношења њеног унутрашњег доживљаја. Густе, тамне масе боје, кроз које се пробијају светли продори, кратки и брзи потези, а потом издужене линије, меандри и ковитлаци, постају препознатљив рукопис уметника изузетног темперамента.
„Бата је у контакту са природом и слика природу, али је не описује, не подражава. Он узима сопствени утисак о њој и смешта га на слику. Све је на његовим сликама динамично, еуфорично, брзо. То се види у његовом гесту и боји“, каже кустоскиња.
Зато је посебно занимљива његова слика „Киша“. Михајловић не слика кишне капи, већ осећај пљуска, тренутак у којем густа киша замагљује видик и одузима човеку оријентацију у простору.
„Он не преноси оно што види, већ посредством боје, линије, геста, па и сфумато ефекта, преноси доживљај. Издужене линије које мултипликује формирају густу мрежу вијугавих меандара и бразди, које нам сугеришу слапове воде и густе падавине. Кључна феноменолошка разлика је између виђења и опажања. Бата преноси оно опажено, квалитет саме атмосфере и простора, а не оно што је само видео.“
Важну прекретницу представља сусрет са галеристом Жаном Полаком и париском галеријом Ариел у којој ће Михајловић континуирано излагати на сваке две или три године. О његовом раду пишу значајни ликовни критичари који га препознају га као једног од најоригиналнијих уметника своје генерације.
„Жан Полак каже да је Бата одабрао усамљени пут у свом сликарству. Показао је да је потпуно самосвојан уметник. То је изузетно признање за некога ко долази из друге земље, другог окружења, а успева да се наметне у Паризу, тадашњем центру уметничких збивања.“
„Њујорк, доњи град“, и967, уље на плату
© Фото : Уступљено Спутњику
Ипак, Париз није био једини град који ће обележити његово стваралаштво. Године 1962. први пут одлази у Њујорк, а фасцинација тим градом пратиће га дуго након повратка у Француску. За разлику од Париза, који је доживљавао као савршено уређен град, попут вртова Версаја, Њујорк у њему изазива и дивљење и зебњу.
„Бата каже: мени је основна мера града остао Београд. Он долази из послератног Београда, потпуно урушеног, носећи са собом све те призоре, своју средину, традицију и културу. Када први пут угледа Њујорк са воде, после шестодневног путовања бродом, фасцинација је огромна. Али он не слика Емпајер стејт билдинг нити знаменитости које би туриста желео да види. Покушава да са градом успостави интиман однос, али уз свест да је ту странац. Посматра осветљене прозоре и животе других људи који се одвијају негде мимо њега.“
Тај осећај издвојености и носталгије остаје присутан и у његовим каснијим њујоршким сликама. У изложбеној поставци у галерији Рима посебно место заузима слика „Земљотрес“, дело из 1963. године, које ће први пут бити представљено публици након рестаурације. На његовој полеђини кустоскиња је пронашла занимљив запис.
„Успела сам да растумачим део натписа: скица аутопортрета за Њујорк. То значи да је слика настала у вези са Њујорком, можда и тамо, али је посебно занимљиво што се
"Земљотрес", комбинована техника на папиру кашираном на платно
© Фото : Уступљено Спутњику
помиње скица аутопортрета. То би могло да указује на одређену тежњу за идентификацијом са самим градом. О томе би се могло даље истраживати.“
Трећа димензија српских икона
Иако је прошао кроз различите уметничке правце и средине, Михајловић никада није одбацио своје корене. Посебно га је привлачило византијско и средњовековно фреско сликарство, а везу са том традицијом успостављао је и на апстрактним платнима.
„Оно што је у византијској уметности видео као кључно јесте трећа димензија наших икона. Чини ми се да је у свом апстрактном стваралаштву покушавао управо то да постигне – дубину слике. Кроз сударе густих, тамних маса и белих, светлих продора стварао је утисак светлости и треће димензије. Не миметички, већ потпуно другачијим изразом, на свој начин“, објашњава ауторка изложбе.
"Тараска", уље на платну
© Фото : Уступљено Спутњику
Она подсеча да је Михајловић, поред тога што је био велики сликар био и изузетан интелектуалац, саговорник који је умео да образложи сопствени уметнички поступак. Говорио је да слика настаје у тренутку када је уметник „чист субјект сазнања“, позивајући се на Шопенхауерову филозофију. Није га оптерећивало како ће критика разумети његово дело, каква ће бити рецепција или интересовање галериста. Сликање је, пре свега, било његова унутрашња потреба.
„Бата Михаиловић је доста размишљао о свом сликарству и добро је разумео сопствени процес. Говорио је да има добар осећај за простор и светлост. Све је то присутно на његовим сликама. Имао је потпуну свест о свом раду, али се није одрицао ниједног сегмента свог пута.“
А можда се суштина његовог стваралаштва најбоље може разумети кроз његове речи: „Стваралаштво је можда најизворнија слобода, најизворнији чин слободе.“
Управо је слобода омогућила Бати Михајловићу да не буде ни само сликар Београда, ни само уметник Париза или Њујорка, већ аутентичан стваралац који је све те светове носио у себи. Његове слике остају сведочанство да уметност не мора да имитира стварност да би је учинила видљивом. Довољно је, као што је Бата говорио, да је осети срцем и чулима.
