https://sputnikportal.rs/20261118/sport-fudbal-nova-srbija-izmedju-talenta-i-stvarnosti-ko-ce-nositi-reprezentaciju-u-narednoj-deceniji-1205736016.html
Нова Србија између талента и стварности
Нова Србија између талента и стварности
Sputnik Србија
Шест пораза у Лиги нација оголило је проблеме фудбалске репрезентације Србије и отворило питање које се годинама одлагало – ко ће носити национални тим у... 18.11.2026, Sputnik Србија
2026-11-18T23:04+0100
2026-11-18T23:04+0100
2026-11-18T23:04+0100
спорт
спорт
фудбал
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/0b/0d/1205568822_0:85:1620:996_1920x0_80_0_0_76f1caf0d09d3175e7bdbff92c29ba15.jpg
Вељко Пауновић на располагању има неколико доказаних интернационалаца, генерацију изузетно занимљивих младих фудбалера и прилику да направи заокрет. Међутим, између потенцијала и озбиљне европске репрезентације још постоји велика разлика, а реконструкција ће захтевати много више од промене имена у почетној постави.Српска фудбалска репрезентација поново се налази на почетку. После још једног неуспешног такмичарског циклуса и шест пораза у Лиги нација, више није довољно говорити о појединачним грешкама, пропуштеним приликама или недостатку среће. Проблем је дубљи, а његово решавање захтева више од промене селектора и неколико нових имена на списку.Вељко Пауновић пред собом има задатак да изгради репрезентацију која ће бити конкурентна у квалификацијама за Европско првенство 2028. године, али и да постави темеље екипе која би свој пуни потенцијал могла да достигне до Мундијала 2030.За разлику од неких претходних генерација, Србија данас има неколико младих фудбалера који су веома рано привукли пажњу озбиљних европских клубова. Међутим, чињеница да се неко налази у систему Интера, Милана, Лајпцига или неког премијерлигашког клуба још не значи да је спреман да преузме одговорност у сениорској репрезентацији.Управо у тој разлици између талента и доказаног квалитета налази се највећи изазов будуће реконструкције.Основа постоји, али није довољнаЈедна од предности Србије јесте што не мора да почиње баш од нуле. Ђорђе Петровић, Никола Миленковић и Страхиња Павловић представљају озбиљну основу за наредни циклус.Реч је о фудбалерима који су већ стекли значајно искуство у јаким европским првенствима и који, под условом да остану здрави и у такмичарском ритму, могу да буду носиоци репрезентације и наредних година.Посебно је занимљива ситуација у одбрани. Миленковић и Павловић већ имају искуство великих утакмица, док се иза њих појављују Вељко Милосављевић, Стефан Гудељ и други млади штопери. То је једна од ретких позиција на којима Србија може да размишља и о континуитету и о постепеној смени генерација.Слична је ситуација на голу, где Петровић и Вања Милинковић-Савић омогућавају озбиљну конкуренцију.Највећа непознаница остаје везни ред, у којем би наредних година требало да се догоди најзначајнија промена.Александар Станковић као симбол нове генерацијеАко би требало издвојити једног фудбалера око којег би могла да почне изградња другачије Србије, Александар Станковић био би међу најозбиљнијим кандидатима.Млади везиста поседује карактеристике које су репрезентацији често недостајале: способност да учествује у организацији напада из дубине, техничку сигурност и разумевање простора.Ипак, његов статус мора да се посматра реално. Припадност великом европском клубу и таленат нису исто што и континуитет на највишем нивоу. Станковић тек треба да потврди да може да буде стандардан фудбалер у изузетно захтевном такмичарском окружењу.Уз њега се као потенцијално важно решење појављује Стефан Џодић, чије би карактеристике могле да допринесу покретљивијем и агресивнијем везном реду.Саша Лукић и даље може да има значајну улогу, нарочито због искуства и тактичке дисциплине, али би дугорочни циљ морао да буде стварање средине терена која ће имати више контроле над утакмицом.Србија је годинама имала фудбалере способне за атрактивне индивидуалне потезе, али је често остајала без одговора на питање ко одређује ритам, организује пресинг и омогућава екипи да функционише као целина.Много креативаца, мало простораПосебну пажњу привлаче Андрија Максимовић, Василије Костов и Лазар Самарџић.Сва тројица имају изражен офанзивни потенцијал, добру технику и способност да стварају предност између противничких линија. Њихово присуство представља значајну предност, али истовремено отвара озбиљно тактичко питање.Како их уклопити у исту репрезентацију?Максимовић и Костов тек треба да достигну пуни сениорски потенцијал, док Самарџић већ има искуство у захтевном европском фудбалу. Међутим, њихово истовремено присуство у почетној постави не би аутоматски значило и квалитетнију игру.Напротив, без одговарајуће дефанзивне равнотеже и играча који могу да покривају велики простор, Србија би могла да добије технички занимљиву, али такмичарски рањиву екипу.Зато задатак селектора неће бити да пронађе место за сваког талентованог појединца, већ да изабере комбинацију која најбоље функционише.Репрезентација не сме да постане збир најзвучнијих имена, него тим у којем сваки фудбалер има јасно дефинисану улогу.Влаховић – велики квалитет на који Србија не може да се ослониПосебно питање у процесу реконструкције представља статус Душана Влаховића. Нападач Бешикташа несумњиво припада групи индивидуално најквалитетнијих српских фудбалера, али његово одсуство из националног тима постало је проблем који се више не може занемаривати.Влаховић током 2026. године није одиграо ниједну утакмицу за Србију, а последњи репрезентативни наступ забележио је у новембру претходне године, против Енглеске.Његови изостанци нису новост. Током претходних година више пута је пропуштао репрезентативна окупљања, из различитих разлога, због чега се питање његовог континуитета у националном тиму намеће као један од важнијих проблема за селектора.Пред новембарске утакмице против Немачке и Грчке нашао се на Пауновићевом списку, али је накнадно отказао долазак због приватних околности.Селектор је потврдио да је разговарао са нападачем и да не жели да говори у његово име, нагласивши да је његов изостанак губитак за репрезентацију, али и прилика за друге фудбалере да покажу квалитет и припадност националном тиму.Разлоге Влаховићевих изостанака не треба унапред оспоравати, нарочито када су у питању приватне околности о којима јавност нема довољно информација. Међутим, континуитет одсуства представља објективан проблем за планирање репрезентативне будућности.Посебно је упадљиво што Влаховић истовремено редовно наступа за свој клуб, у којем потврђује голгетерски квалитет.Зато се поставља питање да ли Србија сме да гради нападачки систем око фудбалера чије присуство на наредним окупљањима није извесно.Одговор би морао да буде негативан.Репрезентација не може да зависи од једног играча, без обзира на његову тржишну вредност, репутацију или индивидуалне способности. Пауновић мора да направи систем који функционише и без Влаховића, док би његов евентуални повратак требало посматрати као додатну могућност, а не као предуслов за успех.То не значи да се Србија треба одрећи једног од својих најбољих нападача, већ да он не може унапред имати загарантовану централну улогу у пројекту.Лука Јовић, Михајло Цветковић и Јован Милошевић представљају различите нападачке опције, док Александар Митровић и даље доноси искуство и доказану ефикасност у репрезентативном дресу.Њихове карактеристике нису исте, па би избор нападача морао да буде повезан са начином игре који селектор жели да развије.Управо на Влаховићевом примеру може да се успостави један од најважнијих принципа нове репрезентације: место у националном тиму не сме да буде засновано искључиво на имену и репутацији, већ на квалитету, форми, доступности и спремности да се преузме одговорност.Цветковић и Милошевић – улагање у будућностОдсуство Влаховића додатно повећава значај развоја младих нападача.Михајло Цветковић представља једног од најзанимљивијих фудбалера нове генерације. Његова покретљивост, осећај за простор и способност да учествује у комбинаторној игри отварају могућност за другачију организацију напада.Ипак, Цветковић није класично крило, нити би га требало трајно прилагођавати тој позицији само како би се пронашло место за њега у почетној постави.Слично важи и за Јована Милошевића, који поседује карактеристике централног нападача и могао би да представља озбиљну опцију у наредним годинама.Њихов развој не би требало пожуривати, али би обојица морала да добију прилику да се кроз репрезентативни фудбал постепено припремају за веће одговорности.У прелазном периоду Лука Јовић могао би да представља важну опцију, посебно уколико Србија буде желела покретљивијег нападача способног да учествује у повезивању линија.Истовремено, Митровићево искуство и учинак у националном тиму не треба занемарити, иако ће године и физичке карактеристике неминовно утицати на његову дугорочну улогу.Проблем који таленат не може да сакријеИако Србија има занимљива решења у централном делу терена, ситуација на боковима знатно је компликованија.Коста Недељковић, Огњен Мимовић и Стефан Букинац представљају потенцијална решења на бековским позицијама, али тек треба да покажу да могу континуирано да одговарају захтевима озбиљног репрезентативног фудбала.Ни на крилним позицијама конкуренција није нарочито широка.Андрија Живковић доноси искуство, Владимир Лучић другачије карактеристике, док Цветковић може да представља додатну могућност у нападачкој линији.Уколико Србија буде инсистирала на формацији 4-2-3-1, мораће да пронађе начин да обезбеди ширину и дубину у нападу, а да притом не изгуби стабилност у дефанзивној транзицији.Алтернатива би могао да буде систем са двојицом нападача и тројицом централних везиста, али би у том случају додатно порасла одговорност бекова.Због тога би било погрешно унапред одређивати формацију, а затим прилагођавати фудбалере њеним захтевима. Систем мора да проистекне из њихових стварних квалитета.Колико ова Србија заиста вреди?Када се посматра индивидуални квалитет, Србија има разлога за умерени оптимизам.Петровић, Миленковић и Павловић представљају доказану основу, док Станковић, Максимовић, Костов, Џодић, Милосављевић и Цветковић нуде могућност значајног напретка.Међутим, било би преурањено говорити о новој златној генерацији.Србија тренутно нема ширину играчког кадра какву поседују Француска, Шпанија, Енглеска или Португал. Нема ни континуитет резултата, организације игре и такмичарске стабилности какав су последњих година показивале неке мање фудбалске земље.Поређење са Хрватском, Данском, Швајцарском или Аустријом посебно је поучно. Успех тих репрезентација није заснован искључиво на индивидуалном квалитету, већ и на континуитету рада, јасно дефинисаним улогама и способности да играју изнад простог збира појединачних могућности.Управо то је оно што Србија тек треба да изгради.Реално је очекивати да ова генерација, уколико се правилно развија, постане конкурентна у борби за редован пласман на велика такмичења.Пролазак групне фазе европског или светског првенства представљао би озбиљан искорак, док би борба за четвртфинале захтевала да неколико младих фудбалера у међувремену достигне ниво европске елите.Такав развој није немогућ, али се не може подразумевати.Најтежи задатак није подмладити, него направити тимНовембарске утакмице показале су да је Пауновић спреман да пружи прилику млађим фудбалерима. Стефан Џодић, Михајло Цветковић, Вања Драгојевић и Василије Костов добили су простор у репрезентацији, али повремени наступи нису довољни да би се говорило о завршеној смени генерација.Нарочито је важно да млади играчи добију прилику да наступају заједно, у јасно дефинисаном систему, уместо да се њихови квалитети процењују искључиво кроз појединачне наступе у екипи која већ дуже време има озбиљне проблеме.То не значи да искусне репрезентативце треба аутоматски отписати.Напротив, Миленковић, Павловић, Петровић, Лукић, Самарџић и Живковић могу да буду важни за успостављање континуитета. Али искуство више не би смело да представља гаранцију места у тиму, као што ни младост не сме аутоматски да доноси предност.Критеријуми морају да буду тренутни квалитет, такмичарска форма, доступност и способност да се одговори захтевима изабраног система.Посебно би било важно да се у наредним окупљањима направи стабилно језгро репрезентације, без сталних промена које онемогућавају стварање аутоматизама.Пауновић мора да пронађе равнотежу између резултатског притиска и потребе да припреми екипу за наредне године.Пројекат који не сме да зависи само од селектораПостоји, међутим, и питање које превазилази Пауновићеве надлежности.Колико српски фудбал системски доприноси стварању играча способних да наступају на највишем међународном нивоу?Велики део најперспективнијих фудбалера релативно рано одлази у иностранство, где њихов даљи развој зависи од квалитета рада, конкуренције и прилика које добијају у клубовима.Репрезентација може да користи резултате тог развоја, али не може да надомести његове недостатке.Зато би било погрешно очекивати да један селектор, ма колико квалитетан био, самостално реши проблеме који се годинама нагомилавају у домаћем фудбалу.Изградња озбиљне репрезентације подразумева и квалитетнији рад са млађим селекцијама, јаснији развојни пут талената, боље тренере и средину у којој ће млади фудбалери бити припремани за захтеве савременог европског фудбала.Без тога ће Србија и даље зависити од повременог појављивања изузетно талентованих појединаца.Генерација која може више, али којој нико ништа не гарантујеПред Србијом се налази занимљив период.Уколико Станковић постане стандардан везиста у врхунском европском фудбалу, Максимовић и Костов потврде креативни потенцијал, Милосављевић израсте у поузданог штопера, а Цветковић и Милошевић наставе нападачки развој, репрезентација би до 2028. могла да добије знатно квалитетнију основу него што је има данас.До 2030. године та генерација могла би да достигне пуну фудбалску зрелост.Ипак, између могућности и остварења стоје године рада, конкуренције, повреда, успона и падова.Србија зато не треба да тражи нову генерацију којој ће унапред приписивати велике резултате, већ репрезентацију која ће на терену показати да их заслужује.Пауновићев највећи успех неће бити ако промени десет имена у почетној постави. Биће ако од талентованих појединаца направи екипу која зна како жели да игра, која може да се прилагоди противнику без одрицања од сопственог идентитета и која ће коначно почети да остварује резултате у складу са својим квалитетом.А први корак ка томе јесте промена критеријума.У новој Србији нико не би смео да игра само због онога што је некада представљао, колико вреди на тржишту или за који клуб наступа. Место у репрезентацији мораће да се заслужи квалитетом, радом и континуитетом.Јер српском фудбалу више нису потребна обећања о великој генерацији. Потребна му је репрезентација која ће их оправдати.
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/0b/0d/1205568822_90:0:1530:1080_1920x0_80_0_0_31ece523ccc66bd53ee60135a565027a.jpgSputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
спорт, фудбал
Вељко Пауновић на располагању има неколико доказаних интернационалаца, генерацију изузетно занимљивих младих фудбалера и прилику да направи заокрет. Међутим, између потенцијала и озбиљне европске репрезентације још постоји велика разлика, а реконструкција ће захтевати много више од промене имена у почетној постави.
Српска фудбалска репрезентација поново се налази на почетку. После још једног неуспешног такмичарског циклуса и шест пораза у Лиги нација, више није довољно говорити о појединачним грешкама, пропуштеним приликама или недостатку среће. Проблем је дубљи, а његово решавање захтева више од промене селектора и неколико нових имена на списку.
Вељко Пауновић пред собом има задатак да изгради репрезентацију која ће бити конкурентна у квалификацијама за Европско првенство 2028. године, али и да постави темеље екипе која би свој пуни потенцијал могла да достигне до Мундијала 2030.
За разлику од неких претходних генерација, Србија данас има неколико младих фудбалера који су веома рано привукли пажњу озбиљних европских клубова. Међутим, чињеница да се неко налази у систему Интера, Милана, Лајпцига или неког премијерлигашког клуба још не значи да је спреман да преузме одговорност у сениорској репрезентацији.
Управо у тој разлици између талента и доказаног квалитета налази се највећи изазов будуће реконструкције.
Основа постоји, али није довољна
Једна од предности Србије јесте што не мора да почиње баш од нуле. Ђорђе Петровић, Никола Миленковић и Страхиња Павловић представљају озбиљну основу за наредни циклус.
Реч је о фудбалерима који су већ стекли значајно искуство у јаким европским првенствима и који, под условом да остану здрави и у такмичарском ритму, могу да буду носиоци репрезентације и наредних година.
Посебно је занимљива ситуација у одбрани. Миленковић и Павловић већ имају искуство великих утакмица, док се иза њих појављују Вељко Милосављевић, Стефан Гудељ и други млади штопери. То је једна од ретких позиција на којима Србија може да размишља и о континуитету и о постепеној смени генерација.
Слична је ситуација на голу, где Петровић и Вања Милинковић-Савић омогућавају озбиљну конкуренцију.
Највећа непознаница остаје везни ред, у којем би наредних година требало да се догоди најзначајнија промена.
Александар Станковић као симбол нове генерације
Ако би требало издвојити једног фудбалера око којег би могла да почне изградња другачије Србије, Александар Станковић био би међу најозбиљнијим кандидатима.
Млади везиста поседује карактеристике које су репрезентацији често недостајале: способност да учествује у организацији напада из дубине, техничку сигурност и разумевање простора.
Ипак, његов статус мора да се посматра реално. Припадност великом европском клубу и таленат нису исто што и континуитет на највишем нивоу. Станковић тек треба да потврди да може да буде стандардан фудбалер у изузетно захтевном такмичарском окружењу.
Уз њега се као потенцијално важно решење појављује Стефан Џодић, чије би карактеристике могле да допринесу покретљивијем и агресивнијем везном реду.
Саша Лукић и даље може да има значајну улогу, нарочито због искуства и тактичке дисциплине, али би дугорочни циљ морао да буде стварање средине терена која ће имати више контроле над утакмицом.
Србија је годинама имала фудбалере способне за атрактивне индивидуалне потезе, али је често остајала без одговора на питање ко одређује ритам, организује пресинг и омогућава екипи да функционише као целина.
Много креативаца, мало простора
Посебну пажњу привлаче Андрија Максимовић, Василије Костов и Лазар Самарџић.
Сва тројица имају изражен офанзивни потенцијал, добру технику и способност да стварају предност између противничких линија. Њихово присуство представља значајну предност, али истовремено отвара озбиљно тактичко питање.
Како их уклопити у исту репрезентацију?
Максимовић и Костов тек треба да достигну пуни сениорски потенцијал, док Самарџић већ има искуство у захтевном европском фудбалу. Међутим, њихово истовремено присуство у почетној постави не би аутоматски значило и квалитетнију игру.
Напротив, без одговарајуће дефанзивне равнотеже и играча који могу да покривају велики простор, Србија би могла да добије технички занимљиву, али такмичарски рањиву екипу.
Зато задатак селектора неће бити да пронађе место за сваког талентованог појединца, већ да изабере комбинацију која најбоље функционише.
Репрезентација не сме да постане збир најзвучнијих имена, него тим у којем сваки фудбалер има јасно дефинисану улогу.
Влаховић – велики квалитет на који Србија не може да се ослони
Посебно питање у процесу реконструкције представља статус Душана Влаховића. Нападач Бешикташа несумњиво припада групи индивидуално најквалитетнијих српских фудбалера, али његово одсуство из националног тима постало је проблем који се више не може занемаривати.
Влаховић током 2026. године није одиграо ниједну утакмицу за Србију, а последњи репрезентативни наступ забележио је у новембру претходне године, против Енглеске.
Његови изостанци нису новост. Током претходних година више пута је пропуштао репрезентативна окупљања, из различитих разлога, због чега се питање његовог континуитета у националном тиму намеће као један од важнијих проблема за селектора.
Пред новембарске утакмице против Немачке и Грчке нашао се на Пауновићевом списку, али је накнадно отказао долазак због приватних околности.
Селектор је потврдио да је разговарао са нападачем и да не жели да говори у његово име, нагласивши да је његов изостанак губитак за репрезентацију, али и прилика за друге фудбалере да покажу квалитет и припадност националном тиму.
Разлоге Влаховићевих изостанака не треба унапред оспоравати, нарочито када су у питању приватне околности о којима јавност нема довољно информација. Међутим, континуитет одсуства представља објективан проблем за планирање репрезентативне будућности.
Посебно је упадљиво што Влаховић истовремено редовно наступа за свој клуб, у којем потврђује голгетерски квалитет.
Зато се поставља питање да ли Србија сме да гради нападачки систем око фудбалера чије присуство на наредним окупљањима није извесно.
Одговор би морао да буде негативан.
Репрезентација не може да зависи од једног играча, без обзира на његову тржишну вредност, репутацију или индивидуалне способности. Пауновић мора да направи систем који функционише и без Влаховића, док би његов евентуални повратак требало посматрати као додатну могућност, а не као предуслов за успех.
То не значи да се Србија треба одрећи једног од својих најбољих нападача, већ да он не може унапред имати загарантовану централну улогу у пројекту.
Лука Јовић, Михајло Цветковић и Јован Милошевић представљају различите нападачке опције, док Александар Митровић и даље доноси искуство и доказану ефикасност у репрезентативном дресу.
Њихове карактеристике нису исте, па би избор нападача морао да буде повезан са начином игре који селектор жели да развије.
Управо на Влаховићевом примеру може да се успостави један од најважнијих принципа нове репрезентације: место у националном тиму не сме да буде засновано искључиво на имену и репутацији, већ на квалитету, форми, доступности и спремности да се преузме одговорност.
Цветковић и Милошевић – улагање у будућност
Одсуство Влаховића додатно повећава значај развоја младих нападача.
Михајло Цветковић представља једног од најзанимљивијих фудбалера нове генерације. Његова покретљивост, осећај за простор и способност да учествује у комбинаторној игри отварају могућност за другачију организацију напада.
Ипак, Цветковић није класично крило, нити би га требало трајно прилагођавати тој позицији само како би се пронашло место за њега у почетној постави.
Слично важи и за Јована Милошевића, који поседује карактеристике централног нападача и могао би да представља озбиљну опцију у наредним годинама.
Њихов развој не би требало пожуривати, али би обојица морала да добију прилику да се кроз репрезентативни фудбал постепено припремају за веће одговорности.
У прелазном периоду Лука Јовић могао би да представља важну опцију, посебно уколико Србија буде желела покретљивијег нападача способног да учествује у повезивању линија.
Истовремено, Митровићево искуство и учинак у националном тиму не треба занемарити, иако ће године и физичке карактеристике неминовно утицати на његову дугорочну улогу.
Проблем који таленат не може да сакрије
Иако Србија има занимљива решења у централном делу терена, ситуација на боковима знатно је компликованија.
Коста Недељковић, Огњен Мимовић и Стефан Букинац представљају потенцијална решења на бековским позицијама, али тек треба да покажу да могу континуирано да одговарају захтевима озбиљног репрезентативног фудбала.
Ни на крилним позицијама конкуренција није нарочито широка.
Андрија Живковић доноси искуство, Владимир Лучић другачије карактеристике, док Цветковић може да представља додатну могућност у нападачкој линији.
Уколико Србија буде инсистирала на формацији 4-2-3-1, мораће да пронађе начин да обезбеди ширину и дубину у нападу, а да притом не изгуби стабилност у дефанзивној транзицији.
Алтернатива би могао да буде систем са двојицом нападача и тројицом централних везиста, али би у том случају додатно порасла одговорност бекова.
Због тога би било погрешно унапред одређивати формацију, а затим прилагођавати фудбалере њеним захтевима. Систем мора да проистекне из њихових стварних квалитета.
Колико ова Србија заиста вреди?
Када се посматра индивидуални квалитет, Србија има разлога за умерени оптимизам.
Петровић, Миленковић и Павловић представљају доказану основу, док Станковић, Максимовић, Костов, Џодић, Милосављевић и Цветковић нуде могућност значајног напретка.
Међутим, било би преурањено говорити о новој златној генерацији.
Србија тренутно нема ширину играчког кадра какву поседују Француска, Шпанија, Енглеска или Португал. Нема ни континуитет резултата, организације игре и такмичарске стабилности какав су последњих година показивале неке мање фудбалске земље.
Поређење са Хрватском, Данском, Швајцарском или Аустријом посебно је поучно. Успех тих репрезентација није заснован искључиво на индивидуалном квалитету, већ и на континуитету рада, јасно дефинисаним улогама и способности да играју изнад простог збира појединачних могућности.
Управо то је оно што Србија тек треба да изгради.
Реално је очекивати да ова генерација, уколико се правилно развија, постане конкурентна у борби за редован пласман на велика такмичења.
Пролазак групне фазе европског или светског првенства представљао би озбиљан искорак, док би борба за четвртфинале захтевала да неколико младих фудбалера у међувремену достигне ниво европске елите.
Такав развој није немогућ, али се не може подразумевати.
Најтежи задатак није подмладити, него направити тим
Новембарске утакмице показале су да је Пауновић спреман да пружи прилику млађим фудбалерима. Стефан Џодић, Михајло Цветковић, Вања Драгојевић и Василије Костов добили су простор у репрезентацији, али повремени наступи нису довољни да би се говорило о завршеној смени генерација.
Нарочито је важно да млади играчи добију прилику да наступају заједно, у јасно дефинисаном систему, уместо да се њихови квалитети процењују искључиво кроз појединачне наступе у екипи која већ дуже време има озбиљне проблеме.
То не значи да искусне репрезентативце треба аутоматски отписати.
Напротив, Миленковић, Павловић, Петровић, Лукић, Самарџић и Живковић могу да буду важни за успостављање континуитета. Али искуство више не би смело да представља гаранцију места у тиму, као што ни младост не сме аутоматски да доноси предност.
Критеријуми морају да буду тренутни квалитет, такмичарска форма, доступност и способност да се одговори захтевима изабраног система.
Посебно би било важно да се у наредним окупљањима направи стабилно језгро репрезентације, без сталних промена које онемогућавају стварање аутоматизама.
Пауновић мора да пронађе равнотежу између резултатског притиска и потребе да припреми екипу за наредне године.
Пројекат који не сме да зависи само од селектора
Постоји, међутим, и питање које превазилази Пауновићеве надлежности.
Колико српски фудбал системски доприноси стварању играча способних да наступају на највишем међународном нивоу?
Велики део најперспективнијих фудбалера релативно рано одлази у иностранство, где њихов даљи развој зависи од квалитета рада, конкуренције и прилика које добијају у клубовима.
Репрезентација може да користи резултате тог развоја, али не може да надомести његове недостатке.
Зато би било погрешно очекивати да један селектор, ма колико квалитетан био, самостално реши проблеме који се годинама нагомилавају у домаћем фудбалу.
Изградња озбиљне репрезентације подразумева и квалитетнији рад са млађим селекцијама, јаснији развојни пут талената, боље тренере и средину у којој ће млади фудбалери бити припремани за захтеве савременог европског фудбала.
Без тога ће Србија и даље зависити од повременог појављивања изузетно талентованих појединаца.
Генерација која може више, али којој нико ништа не гарантује
Пред Србијом се налази занимљив период.
Уколико Станковић постане стандардан везиста у врхунском европском фудбалу, Максимовић и Костов потврде креативни потенцијал, Милосављевић израсте у поузданог штопера, а Цветковић и Милошевић наставе нападачки развој, репрезентација би до 2028. могла да добије знатно квалитетнију основу него што је има данас.
До 2030. године та генерација могла би да достигне пуну фудбалску зрелост.
Ипак, између могућности и остварења стоје године рада, конкуренције, повреда, успона и падова.
Србија зато не треба да тражи нову генерацију којој ће унапред приписивати велике резултате, већ репрезентацију која ће на терену показати да их заслужује.
Пауновићев највећи успех неће бити ако промени десет имена у почетној постави. Биће ако од талентованих појединаца направи екипу која зна како жели да игра, која може да се прилагоди противнику без одрицања од сопственог идентитета и која ће коначно почети да остварује резултате у складу са својим квалитетом.
А први корак ка томе јесте промена критеријума.
У новој Србији нико не би смео да игра само због онога што је некада представљао, колико вреди на тржишту или за који клуб наступа. Место у репрезентацији мораће да се заслужи квалитетом, радом и континуитетом.
Јер српском фудбалу више нису потребна обећања о великој генерацији. Потребна му је репрезентација која ће их оправдати.