https://sputnikportal.rs/20261121/milo-lompar-samozvanac-ne-moze-da-postoji-bez-zajednice-koja-prihvata-njegovu-laz-video-1205779933.html
Мило Ломпар: Самозванац не може да постоји без заједнице која прихвата његову лаж /видео/
Мило Ломпар: Самозванац не може да постоји без заједнице која прихвата његову лаж /видео/
Sputnik Србија
Самозванац не мора бити снажна фируга, он може бити и лакрдијаш, као што је показао Његош у „Лажном цару Шћепану Малом“. Он користи надличне, сакралне силе... 21.11.2026, Sputnik Србија
2026-11-21T17:00+0100
2026-11-21T17:00+0100
2026-11-21T17:00+0100
култура
култура
култура – интервјуи и аналитика
мило ломпар
његош
иво андрић
андрићев институт
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/0b/0e/1205589172_0:0:1280:721_1920x0_80_0_0_9fdb9e66d0da24e721c502fd4891a897.jpg
Повод за разговор с Милом Ломпаром је Велика награда „Иво Андрић“ коју му је Андрићев институт из Вишеграда доделио за студију „О самозванцу: Његош и модерна“, објављену прошле године у издању „Информатике“. Ломпар у овом делу полази од Његошевог драмског спева „Лажни цар Шћепан Мали“, али не остаје на историјској реконструкцији лика самозванца, већ кроз тај књижевни лик преиспитује дубље проблеме истине, идентитета, историјске свести, власти и модерности.Књига „О самозванцу“ представља још један резултат Вашег дугогодишњег бављења Његошем. Посебно је занимљиво то што указујете на значај „Лажног цара Шћепана Малог“ у поређењу с „Горским вијенцем“ и „Лучом микркокозма“. Шта је оно што ово дело чини толико значајним?- То је дело које је веома дуго било потцењивано у српској култури са становишта вредности. Вредност „Горског вијенца“ утврђена је и кристализована у јавној и научној свести почетком 20. века и остала је мера целокупног песниковог дела. Нешто касније је унутар интелектуалне сфере прихваћена „Луча микрокоза“ као оригиналан и изузетан песнички домет, док је „Лажни цар Шћепан Мали“ сматран остатком неисцрпљене материје „Горског вијенца“. Пошао сам од тога да је ту култура извршила извесну цензуру. „Лажни цар Шћепан Мали” је дело које говори о наличју онога што се толико високо уздигло у „Горском вијенцу”. Оно показује да се на темељу исте метафизичке позадине, као што је идеја завета, може појавити не само најузвишенији херојски идеал него и крајње злокобна и лакрдијашка појава, јер је лакрдијаш демонска фигура, која претвара стварност у нешто супротно од ње саме.Чинило ми се важним да укажем на пророчки аспект песниковог дара: да је он, преко једне анегдоте из живота Црне Горе, успео да докучи, унутрашњом путањом своје мисли и осећања, нешто што ће битно одредити ритам модерних времена. Он показује да фигура лакрдијаша или самозванца не мора да буде снажна, као код Пушкина, на пример, или код Шилера, где је то демонски човек који влада вољом и моћи. Овде је реч о једном слабићу који у раслaбљеном осећању заједнице успева да употреби њене силе – не било какве, него сакралне. Оне почињу да обављају један инверзно негативан посао.Његош је узео историјски лик, али га је у свом делу надоградио. Посебно је занимљив однос самозванца и масе, односно заједнице која га прихвата. Колико је тај однос био важан самом Његошу и како сте га Ви сагледали у свом тумачењу дела?- То је кључни четврти чин, који је вероватно најсавршенији у уметничком смислу. Ту руски кнез Долгоруков разоткрива пред масом Црногораца, пред херојским људима, да је реч о лажи, јер се Шћепан представљао као умрли руски цар Петар Трећи. И сам јунак признаје да није руски цар. Он сам пред свима њима каже: „Нисам, лагао сам.” А онда видите, корак по корак, како на крају тог четвртог чина распомамљена маса јуриша на затвор и виче: „Царе, царе!” Они кажу: „Ти то можда ниси по себи, али јеси по нама. Ми то хоћемо.” То је моменат када видите да се народ, као нешто што почива на идеји заједнице, претвара у једну врсту гомиле. То се у „Лажном цару Шћепану Малом” показује и преко папагаја који се појављује на сцени и који говори Шћепану Малом, пред запањеним слушаоцима: „Цар, цар, цар!” У ствари, народ се претвара у многоглавог папагаја. То показује да постоје извесне надличне силе које делују тако да, у одређеном стицају околности, никакви разлози, никакве истине и никакве личности не могу да утичу на њих.Чини се да је данас много лакше бити самозванац, лажни ауторитет, али и да је обичном човеку, посредством мрежа, много лакше да се представи као неко други. На каквом смо путу као цивилизација, када све то узмемо у обзир?- Kада имате друштвене мреже и манипулативне технике с вештачком интелигенцијом, имате један редефинисани појам личног, а и колективног идентитета. Шта се сматрало залогом људске аутентичности? У предмодерна времена то је била нека сродност, блискост човека и Бога. По лику Божјем човек је настао, дакле, постојала је нека врста подударности. Потом се у модерној епохи, када је отпала религијска димензија, у 19. и 20. веку, ишло ка томе да је сваки појединац један и јединствен, да се то на неки начин не понавља. Данашња епоха каже: уопште нема јединственог људског лика, јер ћемо сада направити некога истог као ми, умножићемо га у ситуацијама у којима никада није био и у свести реципијента он ће бити тамо. То су у много чему демонски садржаји, истовремено с поновљеним речима о праведности, људским правима, добробити, хуманизму. А ви гледате један плес кловнова и демона којима не можете ништа, јер се они данас умногостручавају на друштвеним мрежама. Колективна свест је изручена привиду.Поменули сте, поводом награде, да је опасно када самозванац уђе у политику. Да ли је то најопаснији облик самозванства или су самозванци у култури, на универзитету, у образовању и другим областима подједнако опасни за заједницу?- Самозванац није чиста произвољност. Хитлер је дошао с идејом да ће обновити Германију, прахришћанске темеље германског света. Он има нешто од демонизма самозванца. Погледајте на Јутјубу његове говоре. Када стане у Нирнбергу, пред стотинама хиљада људи, и киша пада, и он касни - они га чекају. Он стоји минут и ништа не говори, а сви ћуте. Или узмите филм „Тријумф воље” Лени Рифенштал из 1936. године, који приказује партијски конгрес у Нирнбергу. Филм почиње тако што видите облаке и авион. Тај авион пролази кроз облаке и полако се спушта, а из њега излази Хитлер. Дакле, он долази с неба. То је сугестија, врхунски урађена пропаганда, зла порука. А онда погледајте хистерију мушкараца и жена, ту конгломерацију људи. То је апсолутна френезија. И то је најопасније зато што се буде надличне силе које могу да изазову застрашујуће размере ужаса. Када се утопите у једну врсту надличног, ви онда лично себе и не осећате кривим, не идете ка себи.Узмите, рецимо, самозванца какав је био Тито. Добро, то је мања фигура историјског раскола у односу на Хитлера, али и ту постоји нешто од истог механизма. Он долази у име неке радничке класе, равноправности, ви гледате како се буди очекивање праведности, једног другог света. А онда погледајте те дочеке. Ја сам имао петнаест-шеснаест година када се враћао из Кореје, Совјетског Савеза и Кине. На Дедињу, код Топчидерске звезде, чекали смо Тита. То је била права хистерија. Пролази неки човек у неком аутомобилу, он маше – потпуна констернација. А биланс свега тога је да се све то распало као прах и пепео и да ништа на том темељу није остало. Тако да, када погледате, пун је 20. век самозванаца, а ово у 21. веку само је краћи наставак тог процеса.Како да разумемо данашњи тренутак када говоримо о лажи, истини, самозванцима, правим и лажним ауторитетима, веровању у одређене идеје? Како Ви разумете нашу садашњицу?- Долази једна нова епоха, а то је епоха уздизања младости, епоха споја биолошког и техничког. Млади људи се не осећају обавезним ничим што је прошло. Они прекидају везу с тим и самим тим су убеђени у своју апсолутну довољност. Тако се и понашају. Видећемо куда ће их то довести.Када је реч о нама, о српском народу, а и шире, јер делимо судбину цивилизације којој припадамо, прекинута је природна веза између нараштаја. Техника је означила пресек у преношењу искустава и сазнања. Сазнања су сва на мобилном телефону, али пренос знања од старијег ка млађем није пуки пренос чињеница, јер чињенице можете наћи где год хоћете, то је пренос извесног искуства, извесног егзистенцијалног тоналитета, извесне емотивне распоређености. То је прекинуто и сада имамо једну епоху у којој је, с једне стране, део цивилизације који се суши, замире биолошки, и други који буја и цвета, али често као биљке из Чернобиља. Видећемо како ће то да иде и куда ће да води. Можда је тешко у овом тренутку то предвидети.Неки сматрају да треба да се окренемо прошлости, други да треба да идемо ка будућности и да би младе снаге требало да буду носиоци промена. Да ли управо млади треба да преузму ту улогу?- Они то морају да буду, какви год да су. Ту нема дилеме: живот је на њиховој страни. Може човек да мисли да су хиљаду одсто у криву, али они то енергијом, по праву живота, носе. Било би добро, за њих можда више него за нас који смо много старији од њих, да чују нешто од онога што им се говори и да осете нешто од онога што су одлучили да не осећају. Ипак, они имају право и да све то забораве. Нема никаквог права које ви можете полагати на младе људе. Они ће чути или неће чути. Ја сам цео живот предавао и врло добро то знам. Какав ћемо ми став имати према томе, то је друга ствар. Оно што они не би требало да имају јесте право да одређују шта ће се о њима мислити, као што нико нема право да њиховој слободи постави границу избора. Живот је на њиховој страни, па ћемо видети како ће то изгледати.
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/0b/0e/1205589172_0:0:1280:960_1920x0_80_0_0_f33873a7af98ad7da6b58ae37b845224.jpgSputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
култура, култура – интервјуи и аналитика, мило ломпар, његош, иво андрић, андрићев институт
култура, култура – интервјуи и аналитика, мило ломпар, његош, иво андрић, андрићев институт
Мило Ломпар: Самозванац не може да постоји без заједнице која прихвата његову лаж /видео/
Самозванац не мора бити снажна фируга, он може бити и лакрдијаш, као што је показао Његош у „Лажном цару Шћепану Малом“. Он користи надличне, сакралне силе раслабљене заједнице, преокрећући их у њихову супротност. Зато је то дело о нашем времену, иако је написано пре скоро 180 година, каже у разговору за Спутњик професор Мило Ломпар.
Повод за разговор с Милом Ломпаром је Велика награда „Иво Андрић“ коју му је Андрићев институт из Вишеграда доделио за студију „О самозванцу: Његош и модерна“, објављену прошле године у издању „Информатике“. Ломпар у овом делу полази од Његошевог драмског спева „Лажни цар Шћепан Мали“, али не остаје на историјској реконструкцији лика самозванца, већ кроз тај књижевни лик преиспитује дубље проблеме истине, идентитета, историјске свести, власти и модерности.
Књига „О самозванцу“ представља још један резултат Вашег дугогодишњег бављења Његошем. Посебно је занимљиво то што указујете на значај „Лажног цара Шћепана Малог“ у поређењу с „Горским вијенцем“ и „Лучом микркокозма“. Шта је оно што ово дело чини толико значајним?
- То је дело које је веома дуго било потцењивано у српској култури са становишта вредности. Вредност „Горског вијенца“ утврђена је и кристализована у јавној и научној свести почетком 20. века и остала је мера целокупног песниковог дела. Нешто касније је унутар интелектуалне сфере прихваћена „Луча микрокоза“ као оригиналан и изузетан песнички домет, док је „Лажни цар Шћепан Мали“ сматран остатком неисцрпљене материје „Горског вијенца“. Пошао сам од тога да је ту култура извршила извесну цензуру. „Лажни цар Шћепан Мали” је дело које говори о наличју онога што се толико високо уздигло у „Горском вијенцу”. Оно показује да се на темељу исте метафизичке позадине, као што је идеја завета, може појавити не само најузвишенији херојски идеал него и крајње злокобна и лакрдијашка појава, јер је лакрдијаш демонска фигура, која претвара стварност у нешто супротно од ње саме.
Чинило ми се важним да укажем на пророчки аспект песниковог дара: да је он, преко једне анегдоте из живота Црне Горе, успео да докучи, унутрашњом путањом своје мисли и осећања, нешто што ће битно одредити ритам модерних времена. Он показује да фигура лакрдијаша или самозванца не мора да буде снажна, као код Пушкина, на пример, или код Шилера, где је то демонски човек који влада вољом и моћи. Овде је реч о једном слабићу који у раслaбљеном осећању заједнице успева да употреби њене силе – не било какве, него сакралне. Оне почињу да обављају један инверзно негативан посао.
Његош је узео историјски лик, али га је у свом делу надоградио. Посебно је занимљив однос самозванца и масе, односно заједнице која га прихвата. Колико је тај однос био важан самом Његошу и како сте га Ви сагледали у свом тумачењу дела?
- То је кључни четврти чин, који је вероватно најсавршенији у уметничком смислу. Ту руски кнез Долгоруков разоткрива пред масом Црногораца, пред херојским људима, да је реч о лажи, јер се Шћепан представљао као умрли руски цар Петар Трећи. И сам јунак признаје да није руски цар. Он сам пред свима њима каже: „Нисам, лагао сам.” А онда видите, корак по корак, како на крају тог четвртог чина распомамљена маса јуриша на затвор и виче: „Царе, царе!” Они кажу: „Ти то можда ниси по себи, али јеси по нама. Ми то хоћемо.” То је моменат када видите да се народ, као нешто што почива на идеји заједнице, претвара у једну врсту гомиле. То се у „Лажном цару Шћепану Малом” показује и преко папагаја који се појављује на сцени и који говори Шћепану Малом, пред запањеним слушаоцима: „Цар, цар, цар!” У ствари, народ се претвара у многоглавог папагаја. То показује да постоје извесне надличне силе које делују тако да, у одређеном стицају околности, никакви разлози, никакве истине и никакве личности не могу да утичу на њих.
Чини се да је данас много лакше бити самозванац, лажни ауторитет, али и да је обичном човеку, посредством мрежа, много лакше да се представи као неко други. На каквом смо путу као цивилизација, када све то узмемо у обзир?
- Kада имате друштвене мреже и манипулативне технике с вештачком интелигенцијом, имате један редефинисани појам личног, а и колективног идентитета. Шта се сматрало залогом људске аутентичности? У предмодерна времена то је била нека сродност, блискост човека и Бога. По лику Божјем човек је настао, дакле, постојала је нека врста подударности. Потом се у модерној епохи, када је отпала религијска димензија, у 19. и 20. веку, ишло ка томе да је сваки појединац један и јединствен, да се то на неки начин не понавља. Данашња епоха каже: уопште нема јединственог људског лика, јер ћемо сада направити некога истог као ми, умножићемо га у ситуацијама у којима никада није био и у свести реципијента он ће бити тамо. То су у много чему демонски садржаји, истовремено с поновљеним речима о праведности, људским правима, добробити, хуманизму. А ви гледате један плес кловнова и демона којима не можете ништа, јер се они данас умногостручавају на друштвеним мрежама. Колективна свест је изручена привиду.
Поменули сте, поводом награде, да је опасно када самозванац уђе у политику. Да ли је то најопаснији облик самозванства или су самозванци у култури, на универзитету, у образовању и другим областима подједнако опасни за заједницу?
- Самозванац није чиста произвољност. Хитлер је дошао с идејом да ће обновити Германију, прахришћанске темеље германског света. Он има нешто од демонизма самозванца. Погледајте на Јутјубу његове говоре. Када стане у Нирнбергу, пред стотинама хиљада људи, и киша пада, и он касни - они га чекају. Он стоји минут и ништа не говори, а сви ћуте. Или узмите филм „Тријумф воље” Лени Рифенштал из 1936. године, који приказује партијски конгрес у Нирнбергу. Филм почиње тако што видите облаке и авион. Тај авион пролази кроз облаке и полако се спушта, а из њега излази Хитлер. Дакле, он долази с неба. То је сугестија, врхунски урађена пропаганда, зла порука. А онда погледајте хистерију мушкараца и жена, ту конгломерацију људи. То је апсолутна френезија. И то је најопасније зато што се буде надличне силе које могу да изазову застрашујуће размере ужаса. Када се утопите у једну врсту надличног, ви онда лично себе и не осећате кривим, не идете ка себи.
Узмите, рецимо, самозванца какав је био Тито. Добро, то је мања фигура историјског раскола у односу на Хитлера, али и ту постоји нешто од истог механизма. Он долази у име неке радничке класе, равноправности, ви гледате како се буди очекивање праведности, једног другог света. А онда погледајте те дочеке. Ја сам имао петнаест-шеснаест година када се враћао из Кореје, Совјетског Савеза и Кине. На Дедињу, код Топчидерске звезде, чекали смо Тита. То је била права хистерија. Пролази неки човек у неком аутомобилу, он маше – потпуна констернација. А биланс свега тога је да се све то распало као прах и пепео и да ништа на том темељу није остало. Тако да, када погледате, пун је 20. век самозванаца, а ово у 21. веку само је краћи наставак тог процеса.
Како да разумемо данашњи тренутак када говоримо о лажи, истини, самозванцима, правим и лажним ауторитетима, веровању у одређене идеје? Како Ви разумете нашу садашњицу?
- Долази једна нова епоха, а то је епоха уздизања младости, епоха споја биолошког и техничког. Млади људи се не осећају обавезним ничим што је прошло. Они прекидају везу с тим и самим тим су убеђени у своју апсолутну довољност. Тако се и понашају. Видећемо куда ће их то довести.
Када је реч о нама, о српском народу, а и шире, јер делимо судбину цивилизације којој припадамо, прекинута је природна веза између нараштаја. Техника је означила пресек у преношењу искустава и сазнања. Сазнања су сва на мобилном телефону, али пренос знања од старијег ка млађем није пуки пренос чињеница, јер чињенице можете наћи где год хоћете, то је пренос извесног искуства, извесног егзистенцијалног тоналитета, извесне емотивне распоређености. То је прекинуто и сада имамо једну епоху у којој је, с једне стране, део цивилизације који се суши, замире биолошки, и други који буја и цвета, али често као биљке из Чернобиља. Видећемо како ће то да иде и куда ће да води. Можда је тешко у овом тренутку то предвидети.
Неки сматрају да треба да се окренемо прошлости, други да треба да идемо ка будућности и да би младе снаге требало да буду носиоци промена. Да ли управо млади треба да преузму ту улогу?
- Они то морају да буду, какви год да су. Ту нема дилеме: живот је на њиховој страни. Може човек да мисли да су хиљаду одсто у криву, али они то енергијом, по праву живота, носе. Било би добро, за њих можда више него за нас који смо много старији од њих, да чују нешто од онога што им се говори и да осете нешто од онога што су одлучили да не осећају. Ипак, они имају право и да све то забораве. Нема никаквог права које ви можете полагати на младе људе. Они ће чути или неће чути. Ја сам цео живот предавао и врло добро то знам. Какав ћемо ми став имати према томе, то је друга ствар. Оно што они не би требало да имају јесте право да одређују шта ће се о њима мислити, као што нико нема право да њиховој слободи постави границу избора. Живот је на њиховој страни, па ћемо видети како ће то изгледати.