Нови роман Весне Голдсворти „Господин Ка“ недавно се појавио пред читаоцима у Србији у издању београдске „Геопоетике“. Весна Голдсворти већ готово три деценије живи и ствара у Лондону, а своја дела пише на енглеском. Њен нови роман је на српски језик превела Наташа Тучев.
Иако наслов романа асоцира на Франца Кафку и „Процес“, већ од прве странице је јасно да је Голдсвортијеву надахнуло друго велико књижевно дело – „Ана Карењина“ Лава Толстоја.
О личности и судбини Толстојеве трагичне јунакиње овога пута приповеда њен син Серјожа, односно осамдесетогодишњи гроф Сергеј Кар. У послератном Лондону, чији се житељи и даље навикавају на миран живот, господин Ка, „бели Рус“ који је у британску престоницу стигао неколико деценија раније, исповеда се младој француској Јеврејки Албертини, која покушава да прихвати овај град као свој нови дом.
„Мени је Русија парадигма британског односа према словенском свету. О томе сам писала у „Измишљању Руританије“. С једне стране, заиста постоји русофобија, не бих се устезала да је тако назовем. Сетите се како су Бајрон и Шели, рецимо, писали о Русима 19. века: ’варварски московски минарети‘… та традиција русофобије траје до дана данашњег. Они виде опасност из Русије, а она би исто тако могла да дође и из Кине или Индије. Истовремено, у Британији постоји огромна русофилија какве нема нигде другде у Европи. Када погледате колико су верзија ’Ане Карењине‘ снимили, колико Чеховљевих комада играју у својим позориштима… више их играју него енглеске писце. Понекад ми се чини да мисле да боље разумеју руску уметност него сами Руси“, прича наша саговорница.
Кроз причу Сергеја Кара оживљавате Русију у једном од најтежих периода њене историје који обухвата два светска рата и револуцију. У поглављу које се зове „Када Енглези говоре о Русији“ Карењин напомиње како одувек постоји неки негативан однос Британаца према Русима. Ви сте у Енглеској у прилици да пратите тај однос изблиза, у свом окружењу и у медијима. Како га видите?
— Русија је, према одређеним мерилима, релативно слична Британији – када говоримо, рецимо, о аристократском животу на селу, о филозофском осећању живота. Међутим, Британци не желе то да признају. Они читају „Ану Карењину“ и „Даму са псетанцетом“ или „Ујка Вању“ као да су њихова дела, стално их преводе. На политичком нивоу доминира русофобија. Истовремено, Руси, када су принуђени да емигрирају, традиционално најрадије бирају Енглеску, јер се у њој осећају као код куће. Руси и Британци су две нације које седе на двема ивицама континента и мисле да боље знају како треба да се воде ствари, него сви ми у средини. Притом, не желе једни другима да признају сличности. То је ривалитет који је тешко објаснити, укратко.
У роману описујете период уочи почетка Хладног рата, у којем постоји огромна нада да ће се Европа ујединити. То овај роман чини још занимљивијим, с обзиром на актуелни геополитички контекст. Какав је однос самих Британаца према Европи сада, након одлуке о „брегзиту“?
— Већина Британаца у Лондону живи у неверици и одбија да поверује да ће се „брегзит“ икада догодити. Гласање на том референдуму је, заправо, било врло територијално, у смислу да је Лондон био апсолутно против одвајања од Европе, као и већина великих градова, док су села углавном била за „брегзит“. Разумем и једну и другу страну, али наступам с балканским скептицизмом: хајде, сад кад смо већ гласали, онда да завршимо то што пре. А већина мојих пријатеља мисли да то треба што спорије да се одвија, како би се, можда, некако и заобишло. Ипак, мислим да ће то одвајање од Европе на крају морати да се деси.
Како видите Европу — у односу на Русију и у односу на Велику Британију?
— Тренутно у Британији, посебно у интелектуалним круговима којима ја припадам, не смете ниједну лошу реч да кажете о Европи, јер Британци сада о њој сањају као о утопији коју су добровољно напустили. Све је то донело и својеврсну иронију мом писању, јер, док је настајао овај роман, нисам очекивала да ће се догодити „брегзит“ и све ово што се дешава. То је мом роману донело одређену трагичну ноту. Мој главни мушки лик Алберт, који је Енглез, највећи је Европљанин у роману, заноси се идејом Европе. А ево нас сада на једној потпуно другој тачки. Моја енглеска уредница, која је гласала против „брегзита“, рекла ми је да ју је роман расплакао. Ја сам врло скептична и када је реч о евро-пројекту, с обзиром на бројне тешкоће, попут Шпаније, јачање деснице у многим земљама… Зато често помислим да је можда и добро што Британија излази из Европе.
У роману „Господин Ка“ поигравате се мотивима из чувене Толстојеве приповести о љубави и прељуби. Ипак, Вашу Албертину, иако се на први поглед налази у сличној ситуацији као и Ана Карењина, карактер, али и околности, воде потпуно другачијем решењу. Како Ви тумачите те сличности и разлике?
— Својевремено сам на Лондонском универзитету држала курс о европском роману о прељуби, о роману 19. века. Уместо Ане Карењине, могла сам да се бавим, на пример, Емом Бовари. Идеја ми је била да формулу романа о прељуби преокренем за 180 степени. Уместо жене која у досадном браку среће неодољивог лепотана, официра у француској провинцији и која због тога плаћа најскупљу цену, ја пратим жену која је у браку с прелепим, згодним официром и која се упушта у везу с једним досадним Русом, посвећеним књиговодству. Реч је о Алексеју Кару, Сергејевом сину, који је од свог деде, грофа Карењина, наследио уши и облик обрва. Алексеј Кар је антихерој када је о прељуби реч, од њега се тако нешто не очекује. Тако се моје писање претворило у детективско трагање за уверљивом љубавном причом.
Веома је упечатљив лик Сергеја Кара. Шта Вас је подстакло да се бавите судбином Аниног сина, да ли је та радозналост проистекла из читања Толстојевог романа, потреба да се лик Ане Карењине сагледа из новог угла или нешто треће?
— Сергеј Карењин је првобитно био замишљен као маргиналан лик. На неки начин ме је завео док сам писала. Првобитно сам желела да то буде роман о 1947. години, који почиње у јануару те и завршава се у јануару наредне године, пред почетак Хладног рата. Желела сам да то буде роман о Русима и Французима у Лондону, а Сергејева прича је требало да буде испричана на једној до две странице. Мислила сам да ће то бити једна прича о доласку „белих Руса“ у Западну Европу, какву смо чули већ сто пута, с одређеним варијацијама. Десило се нешто сасвим друго. Уместо две странице, заузео је половину романа.
Сергеј Карењин је завео Вас, а завешће и читаоце… Како је руски гроф постао господин Ка?
— Наслов „Господин Ка“ је постао као неки Рошархов тест. Моја почетна идеја била је промена имена која је некада у избеглиштву била уобичајена ствар. Ми се сада одселимо у иностранство и мучимо се с именима. Ја сам годинама упорно покушавала да спелујем своје девојачко презиме Бјелогрлић. Некадашње генерације су се понашале потпуно супротно од нас: имена су врло лако мењале, али пасоше нипошто. Путовали су искључиво с руским пасошима, јер су мислили да се, ако их предају, више никада неће вратити у Русију. А имена су мењали да би се лакше изговарала. Мој Карењин је променио презиме у типично енглеско Кар, које се, када се изговори на енглеском, чује као каа.
Лепи енглески џентлмен Алберт, супруг главне јунакиње, пита се у једном тренутку: Како да знам да не служим злу, да неће једног дана тако изгледати, чак и ако сада не изгледа? Шта је, заправо, његова трагедија, може ли се у тој реченици наћи одговор?
— Може, али једноставног одговора и нема. Ако долазите с ових наших територија, из Србије и Београда, стално сте и комплексно свесни преписивања и дописивања једне те исте историјске приче. Ја сам кроз Алберта то проблематизовала, јер сам свесна историје британске империје. Он потиче из Индије, у 19. веку у Индији је његова породица играла часну улогу, која у 20. веку на неки начин изгледа срамно. Он је у једном послу о којем Албертина врло мало зна. Стално иде у Берлин на суђења ратним злочинцима, очекује да ће тамо бити ослободилац, али у том тренутку није нимало јасно да ли је заиста тако.