На 62. Сајму књига у Београду Мохамад Реза Бајрами је представио свој роман „Приче са Сабалана“. Дело је с персијског на српски језик превео Милош Делић, а објавила га је „Геопоетика“.
Тај поетични роман приповеда о одрастању једног дечака у забаченим планинским пределима, удаљеним од сваке цивилизације, у којима владају контрасти — питомост и дивљина животиња, суровост зиме и топлина срца, хармонија с природом и страх од ње.
Роман „Приче са Сабалана“ оставља снажан утисак на читаоца својом топлином и специфичном поетиком, а на крају успева да измами и сузе. Из чега сте црпли инспирацију, колико је ова прича лична, а колико у њеној структури и поетици има утицаја иранске књижевне традиције?
— Углавном пишем о свом животу, описујем догађаје које сам сам искусио. Наравно, не потпуно, има ту и утицаја средине, окружења… Заправо, 15 до 20 одсто су моја лична искуства, а остало је фикција.
Шта су, према Вашем мишљењу, главне одлике савремене иранске књижевности, како је Ви видите, како бисте је представили читаоцима у Србији?
— Књижевност је лична, а не друштвена ствар, она настаје на основу личног доживљаја света, личност писца је та која одређује само дело. Чак и када говоримо о једном те истом писцу, видимо да и он сам ствара дела на разним нивоима, некада је на врху, некада у средини, а некада на дну. Не бих да се бавим категоризацијом кроз бројке и проценте, али сигуран сам да у Ирану постоје писци који могу да буду кандидовани за најпрестижнија међународна књижевна признања. Проблем је, међутим, у томе што дела тих писаца нису преведена на светске језике. Имамо веома добре писце, али они нису познати због недостатка превода. Можда звучи нескромно, али чак су и нека моја дела веома успешна и добила су бројне награде, и у области књижевности за децу и у литератури намењеној одраслима. Уосталом, некада је реч једноставно о срећи.
Иранска кинематографија је, међутим, у свету веома цењена, а добија и престижна међународна признања. Без обзира на лични печат сваког од филмских аутора, постоји нешто што је заједничка нит за сва филмска остварења која долазе из Ирана. Да ли је тако и када говоримо о књижевности, по чему се она разликује у поређењу с руском, америчком, европском?
— Могуће је да је то и нешто природно, да ту и нема неке посебне мистерије. Ми смо земља великих песника Хафиза, Садија, Мевлане… Имамо једног Фердосија, великана епске поезије, великог приповедача, писца целог једног епа у форми поезије, који је исприповедао један део иранске историје у стиху. Да ли је то свесно или несвесно, вољно или невољно, у сваком случају, имамо тај утицај који нам долази из песништва. И у мом делу има тог песничког утицаја и он може да се опази. Врхунац тог поетског утицаја можда је најприметнији у мом роману који је преведен на руски језик „Мртви и зелене баште“. Тај роман је награђен „Евроазијском књижевном наградом“. То је била једна од најцењенијих књига на сајму у Москви. Мој главни јунак у том делу — то је на трагу Вашег питања — говори о насиљу, немилим догађајима, рату, али образлаже то на поетски начин. Он је у роману песник и изражава то поетским језиком.
Када говоримо о поезији, у овој књизи посебну пажњу привлачи дирљив однос човека према животињама, његова повезаност с природом, коју је савремени човек одавно напустио. Животиње су у овој књизи човекови најбољи пријатељи и најгори непријатељи.
— Да, заиста је тако, потпуно се слажем с тим. Ја у готово свим својим делима пишем о односу човека и животиња, заљубљеник сам и у природу и у животиње, тако да ћете у свим мојим делима наћи и једно и друго.
Овај роман не говори о политици, не бави се политиком. Да ли као писац пратите политику и колико Вас погађа све оно што се данас догађа у свету, посебно када је реч о Вашој земљи?
— Сви смо у истом броду и просто је немогуће да оно што се негде догодило и дешава не утиче на нас, сви смо у истом сосу. И то сте лепо приметили, не бавим се политиком, али сам писао приче које имају везе с политиком. Мене као писца више занимају неки ситни детаљи, неке појединости, а не нека општа слика. Писац се креће од појединачног ка општем, а не обрнуто. Пишем оно што сам доживео и преживео, што потиче из мог искуства, што видим, што осетим, то је домен мог деловања, не бавим се оним што сам нисам искусио.
А како посматрате савремени свет у којем се дешавају бројне промене? Да ли сте забринути, уплашени?
— Сваки дан размишљам о томе како свет више није оно што је био, о томе да се отргао контроли. Сваког дана дешавају се ствари које нам дају за право да га тако посматрамо. Увек кажемо: „Е, ово је крај, ово је дно“, али се увек дешава нешто ново и видимо да нисмо у праву и да постоји и наставак. И такав свет је веома инспиративан за писца, пун је драматичности, даје инспиративне теме, врло је чудан и необичан. То се види и у књижевности, можда не онолико брзо као у новинским текстовима који су засновани на конкретним чињеницама… Писци не пишу извештаје, они морају све што се догађа да проживе умом и срцем, да осмисле и потом ставе на папир… за то је потребно време, али свакако оно што се догађа у савременом свету има одјека у књижевности.
Да ли осећате неправду?
— Сигурно је да сам забринут. То није забринутост за себе, за нас, него уопште, за цео свет. Забринут сам због деце која гину, даве се, која беже из Сирије, све је то веома, веома тешко, без обзира на то што је реч о људима које не познајем. На путу свих тих миграната свашта се дешава и то заиста погађа човека. Не бринем само за Иран, бринем за свет у глобалном смислу.
