Током недавно завршеног Сајма књига у Београду Илдефонсо Фалконес је представио свој нови роман „Наследници земље“. Ово двотомно дело својеврсни је наставак Фалконесовог романа „Катедрала на мору“, чија је прича о мрачном средњем веку, злогласној шпанској инквизицији и страдањима кметова, али и Јевреја и других потлачених категорија становништва, заинтересовала велики број читалаца и у свету, и у Србији.
„Роман ’Наследници земље‘ је више наставак приче о средњовековној Барселони, него наставак ’Катедрале на мору‘. У њему има много нових ликова, док су сви ликови из претходног романа споредни, појављују се повремено и немају више тако важну улогу. У средишту новог романа је прича о вину, и то је хронолошка приповест о животу у једној четврти Барселоне“, прича шпански писац.
Због чега сте одабрали баш средњи век за приповедање, да ли Вам је тај период најзанимљивији у шпанској историји?
— Историја Шпаније је присутна у свим мојим романима. У једном се радња догађа у Севиљи, у другом у Кордоби… Трудим се да тиме привучем читаоце. Мислим да је средњи век веома занимљив период — и за читаоце, и за писца. То је период веома занимљивих и значајних обичаја, а начин живота средњовековних људи представља огроман контраст данашњем начину живота и свету. У средњем веку се родило много нових идеја и нових ситуација. На крају крајева, он је изнедрио ренесансу као експресију културе и креативности која је постала кључна у развоју човечанства. Мислим да је средњи век једно од најважнијих места у историји, с обиљем опасности и неправди, а то је главни разлог због којег је он важан и за аутора и за читаоца.
Писању „Катедрале на мору“ претходило је неколико година истраживања архивског материјала и прикупљања података о том времену. Да ли је исти случај био и с новим романом?
— Требало ми је три године да истражим све што ме занима да бих могао да напишем овај роман. Многи моји читаоци су били уверени да сам завршио са средњим веком, да је то исцрпљено у „Катедрали на мору“, али у овом роману се бавим другом врстом података, они имају другачији значај. Реч је о веома важним догађајима и периоду у којем је Каталонија имала врло важан положај у контексту шпанске државе — ту су папа, Авињон, религија… Много сам све то проучавао, волим то да радим и стало ми је до тога да све звучи као да је стварно, да читалац поверује да се све то о чему пишем заиста догодило. Трудим се да створим фикцију у којој има и авантуре и страсти, али да све то буде проткано елементима историје.
Када говоримо о Каталонији, чему нас учи историја?
— Историја обилује конкретним чињеницама, а ја, када пишем, пишем пре свега романе, а не историју. Хватам се за одређене сегменте историје којима прожимам своје књиге. Реч је о аутентичним догађајима, о чињеницама које слажем на одређени начин. Неко други би те исте чињенице искористио на потпуно други начин. Можда постоје и важнији догађаји у историји Шпаније и средњег века, али мени су значајни управо ови о којима сам писао. Мислим да је битно да човек има свест о разним историјским догађајима који су обележили развој човечанства. Историју, рекао бих, треба поштовати. То је много важније од учења, пошто мислим да ћемо тешко нешто научити. Док смо се возили ка Београду, у аутомобилу смо слушали вести о томе шта се догађа у Каталонији — још не знамо ни шта се дешава, ни шта ће се десити. Јасно је само да је све оно што се сада догађа једна велика катастрофа.
Читајући роман „Катедрала на мору“, написан пре десет година, нисам могла да не повежем слику метежа, немира и сукоба у средњовековној Барселони с призорима које сада гледам на телевизији. Шта се дешава с људским духом, да ли он уопште напредује, због чега се историја стално понавља?
— Немири и побуна о којима сте читали у мојој књизи били су мотивисани осветом, али су они, заправо, били вођени незнањем, популарним, популистичким, површним веровањем. Све је то било прилично драматично, посебно напади на Јевреје. То је била слика некултуре! Нажалост, данас је веома слична ситуација. То што се данас дешава на улицама Барселоне и Каталоније представља последицу демагогије, замене теза, доброг и лошег. И то је слика некултуре. Уместо да у данашње време култура буде у самом врху, да њу градимо, да нам она буде најважнија од свега, да своје вредности заснивамо на хуманости, сведоци смо чудних, неоснованих одлука и дискутабилних критеријума.
У роману, поред осталог, описујете прогањање Јевреја. Веома је потресна прича о затварању пет хиљада житеља јеврејске четврти у синагогу. Пишете и о малтретирању људи, посебно кметова, и посебно жена, о убијању… Све то, нажалост, у неком сличном облику видимо и данас.
— О неправди у средњем веку нико није дискутовао, знало се шта коме следује за почињену неправду. Данас смо свесни неправде, боримо се против ње, али без успеха. Мислим да нисмо много одмакли од средњег века. Наша би визија у 21. веку требало да буде другачија, морали бисмо да имамо другачији однос према слободи и правди које су нам понуђене на тацни. Уместо да се тиме бавимо, ми излазимо на демонстрације и доживљавамо једну потпуно апсурдну ситуацију —у Каталонији и на разним другим местима на свету.
