Српска напредна странка излази на градске изборе са листом људи који нису професионални политичари, односно са већином кандидата за одборнике који су јавне личности, свакако доказане у својим професијама.
Рушење јавног стереотипа
Шта најјача српска партија хоће да добије именима попут Зорана Радојичића, Аје Јунг, Симе Аврамовића, Весне Станојевић, Горана Грбовића, Слободана Накараде, Живорада Николића (Жике Шаренице), Бранислава Милићевића — Бранка Коцкице… Хоће ли те личности активно учествовати у кампањи и, још важније, да ли ће седети у одборничким клупама или је њихова улога само да буду нека врста лептир-машне изборне листе?
Према мишљењу Зорана Стојиљковића, професора на Факултету политичких наука, напредњаци оваквим потезом шаљу снажну поруку да није тачна нека врста предрасуде или стереотипа да је СНС масовна партија људи окупљених око егзистенцијалног интереса да дођу до посла и позиције, као и да немају квалитетне кадрове који су се доказали у својим професијама и ранијем раду, него да су то партијски комесари и комесарке у јуришу на позиције у јавном сектору.
„Тако да је та врста стереотипа са којим СНС има проблем нешто што се жели отклонити и за шта је Београд као престоница, као концентрација образованих и урбаних, права арена и испит“, истиче Стојиљковић за Спутњик.
С друге стране, Бојан Клачар из Цесида каже за Спутњик да СНС заправо оваквим саставом изборне листе прилагођава стратегију специфичностима које носе београдски избори. Те специфичности се, наводи Клачар, огледају у томе што се ту ради о једином нивоу избора у овом моменту на којима опозиција може озбиљно да угрози позицију владајућих странака.
Избори су вештина могућег
„Друго, прилагођава се чињеници да СНС нема такву подршку у урбаним деловима Београда као што има у неким другим деловима Србије. И треће, на одређен начин они оваквом листом желе да пошаљу поруку како су спремни да утичу на неке друге људе који нису политичари, а негде добро знамо да политичари и политичке странке нису на добром гласу кад је реч о јавном мњењу у Србији“, сматра Клачар.
Из угла интереса СНС-а, резонује програмски директор Цесида, ради се о доброј стратешкој процени јер ће они на конто снаге Александра Вучића — због тога је његово име у називу листе —моћи да рачунају на оно што су традиционални бирачи Српске напредне странке, а други људи који се налазе на листи нису ту да придобију бираче СНС-а него су ту заправо да дођу до неких бирача који су можда били наклоњенији неким другим странкама или који су били неодлучни.
„И због тога је одабир личности такав да, са једне стране, може да понуди бирачима много људи који имају биографије које су блиске људима на свакодневном нивоу. Дакле, ради се о људима који се баве рањивим групама, насиљем над женама, децом… Са друге стране, избегнуто је да на листи буду одређене естрадне личности које могу да повуку негативан имиџ“, анализира Клачар.
Условно речено, ишло се, додаје он, на проверена, добра решења кад је реч о људима који су из сфере културе и уметности и са њима ће врло веровато покушати да придобију бираче из урбаних делова града.
Овога пута ће се, предвиђа професор Зоран Стојиљковић, озбиљније вагати око ангажмана тих јавних личности.
Политичка наша чаршија и уопште јавност већ деценијама је варана овом врстом приче и дочекала је да то буду само пуцњи у празно, констатује Стојиљковић, па нико не може 16. пут да игра исту причу.
Доста декора, биће активности
„Зато верујем да ће се овога пута сем тог првог показатеља — ’аха, види кога све ми имамо на листи‘, од велике већине тих људи очекивати да мање или више буду активно ангажовани у кампањи која неће бити предуга, која некима од њих у сфери јавности одговара да повећају свој капацитет, препознатљивост и публицитет, поготову ако је њихов зенит каријере већ прошао“, указује Стојиљковић.
Друга ствар је да ће се већина њих и наћи на тим местима у одборничким клупама скупштине Београда, додаје Стојиљковић, и да ће један број њих бити релативно активан у оном смислу колико су људи активни кад се ради о њиховој бранши.
„Велике одборничке и посланичке групе имају ту привилегију, а какав год да буде резултат избора, то ће бити велика одборничка група, да могу људе да поделе по неким секторима ангажовања и познавања проблема. Тако да, рецимо, кад је у питању култура, образовање, здравство или медији и уметност, треба очекивати да ће се ти људи повремено и ангажовати“, напомиње Стојиљковић.
Не би било изненађење, сугерише Бојан Клачар, да највећи број тих људи заиста и остане у одборничким клупама, као што се десило после републичких избора. Међутим, како год да буде, напомиње Клачар, мало је вероватно да ће ти људи имати доминантну улогу у обликовању градске политике.
„Верујем да ће тај посао, без обзира на звучна имена, бити у рукама политичара. Осим ако неки од тих људи не би био спреман да остави посао којим се бави и да се потпуно посвети политици“, наглашава Клачар.