Обележавајући Дан дипломата Русије, 10. фебруар, на дан када је 1802. створено Министарство иностраних послова, представници амбасаде Русије, са Александром Чепурином на челу, положили су венце на гроб Николаја Хартвига на Новом гробљу у Београду.
Николај Хартвиг био је руски царски посланик на српском двору од краја Анексионе кризе 1909. до јула 1914, када је преминуо на дужности. Рођен је 1857. године на Кавказу у граду Гори у данашњој Грузији, у осиромашеној аристократској породици војног лекара, натурализованог Руса немачког порекла.
Дипломатску службу започео је 1875. у Азијском департману Министарства иностраних послова Руске империје. Одмах се испоставило да му је судбина везана за Балкан. Служио је као аташе у тадашњој црногорској престоници Цетињу, затим био руски конзул у бугарском Бургасу.
Хартвиг је био један од најспособнијих руских дипломата, више пута виђен за место министра спољних послова. Припадао је оној групи руских политичара и интелектуалаца која је подржавала пансловенску идеју.
Као руски царски посланик у Србији учинио је много на приближавању руске званичне политике српским циљевима националног ослобођења јужнословенских народа. Био је незванични патрон формирања Балканског савеза Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке, након чега је, у Првом балканском рату, Балкан ослобођен од турске окупације.
Његове пријатељске везе са српским политичарима, председником владе Николом Пашићем и министром спољних послова Милованом Миловановићем, умногоме су помогле томе.
О Хартвиговим пријатељским везама са Србијом пише и Политика приликом обележавања петнаестогодишњице смрти, јула 1929:
„Његови званични извештаји, пуни топлине за Србију и српски народ и велике хвале за српску војску, скренули су озбиљну пажњу царске Русије на напоре српског народа. Својим дипломатским радом Хартвиг је успео да је тадашња службена Русија почела много озбиљније да рачуна са Србијом, неголи дотле. То се у нас осетили још пре почетка балканског рата. За тај преокрет у односима тадање Русије према Србији имао је велике заслуге посланик Хартвиг. Анексиона криза, после које је Хартвиг дошао у Србију, чији је свршетак и на њега тешко утицао, дала му је повода да се с покојним Пашићем и Милованом Миловановићем упусти у пријатељске разговоре о томе шта би се имало и требало радити за бољу будућност Србије и српског народа. Својим радом Хартвиг је задужио Србију. Колико је он њу волео, види се и по томе што је за живота, много пре суђеног часа, изјавио жељу да се за случај смрти његови посмртни остаци сахране у Србији.“
Драматични догађаји после Сарајевског атентата, на Видовдан 1914, утицали су да Хартвиг одложи одлазак на лечење. Све је учинио да спречи избијање рата, али Аустро-угарска је била одлучна да рат против Србије започне.
Хартвиг је 10. јула увече сазнао да се аустроугарски посланик у Београду барон Владимир Гизл од Гизлингена вратио у Београд из Беча. Гизл је у Беч отишао како би учествовао у изради концепта аустроугарског улитиматума Србији. Хартвиг је инсистирао да га барон Гизл одмах прими и поставио му је питање шта ће Аустроугарска учинити са Србијом након атентата у Сарајеву. Када је чуо одговор, Хартвигово срце није издржало. Преминуо је на дивану у Гизловом кабинету.
И пре него што је Хартвиг покушао да утиче на аустроугарског посланика, било је јасно да су његови напори узалудни. О томе сведоче и речи саветника Шторка у аустријском посланству у Србији, преко кога је Хартвиг захтевао сусрет са Гизлом:
„Хартвиг више не може да спречи оно што сада мора да избије! Да! Хартвиг би хтео да добије у времену док се Србија потпуно не опорави од свих губитака у Балканском рату и док се поново не обнови балкански савез. Разуме се да ми то не смемо дозволити. Морамо на сваки начин искористити ову аферу да дође до рата. То ће се догодити у сваком случају, запамти то и не верују другим информацијама. Интервенисаћемо оружаном силом. Разлика може бити само у томе када ће се то догодити…“.
Београдом се муњевито раширила вест о Хартвиговој смрти, а одмах су почеле и спекулације да је он у аустроугарском посланству отрован. Међутим, те је гласине одмах спречио председник српске владе Никола Пашић. Према Пашићевим речима, Хартвиг јесте био отрован, али одговором барона Гизла на постављено питање.
„Да, цела је атмосфера отровна. Овде се у Београду налази аустроугарски агент који је овамо дошао као мађарски новинар. Зове се Самуел Борош. Он нас је оптужио да спремамо Вартоломејску ноћ свима овдашњим Немцима, Аустријанцима и Мађарима. Ниједна реч од тога није истинита! А сада тај исти агент говори о ’тајни‘ Хартвигове смрти. Ја браним аустро-угарског посланика против оптужби, док агент монархије шири алармантне вести, које могу све да баце у пламен. Тај човек се налази под протекторатом г. Гизла. Но ту се налази још много сличних људи, који настоје да изазову панику на сваки начин. Наша полиција је запленила афише који су растурани и по касарнама. У њима се говори да ће аустроугарска војска — без претходне објаве рата — напасти Београд и да ће све поубијати. Ти леци нису штампани овде већ у иностранству. Они који су то учинили боље су били обавештени од мене, пошто сам ја тек сада дознао шта се десило 7. јула у Бечу“, рекао је Пашић.
Сахрани Николаја Хартвига на Новом гробљу присуствовало је око 80.000 људи. На челу колоне налазили су се краљ Петар и престолонаследник Александар, као и београдски митрополит Димитрије са епископима Доситејем и Сергијем, Никола Пашић и чланови владе…
После опела у Саборној цркви, митрополит Димитрије је рекао:
„Тужан нас je догађај овде сакупио. Налазимо се испред ковчега у коме лежи велики човек, искрен пријатељ нашег народа и заслужан син велике Русије. Умро je Николај Хенрикович — Хартвиг. Нестало га je у мучним и тешким данима када нам je толико потребна његова помоћ и државничко искуство… Предусретљивост и доброта Николаја Хартвига не заборавља се. Он je чинио много до последњег часа. Чинио je нашој цркви, чинио je нашој омладини, шиљући je на више образовање у Русију. Свуда, на све стране, његов се рад осетио. Неисцрпну племенитост и милосрђе Хартвигова дома најбоље су осетили наши сиромаси, рањеници и болесници…“.
На 15. годишњицу смрти, београдска општина подигла је нови споменик на Хартвиговом гробу, од белог венчачког мермера. Пројекат за споменик израдио је архитекта Г. П. Ковалевски. Мозаик на коме је представљена икона светог Николе, патрона породице Хартвиг израђен је у ватиканској радионици, а остатак споменика израдила су у Италији браћа Бертото.
У Југословенској кинотеци чува се филм који је снимио један од пионира српске кинематографије Светозар Боторић (познат као продуцент првог српског играног филма „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа), који приказује сахрану Николаја Хартвига. Име Николаја Хартвига носила је данашња Београдска улица. После Другог светског рата улици је промењено име и никада му није враћено.