Парадокс савременог доба је да су људи све мање срећни, слободни и способни у васпитавању деце, али и сналажењу са самим собом, јер технологија и медији човеку нуде илузију да лако може да превазиђе све проблеме. У разапетости између реалности и виртуелног, највећи цех плаћају деца.
То за Спутњик каже специјалиста клиничке психологије Влајко Пановић, који је радни век провео на Војномедицинској академији, а последњих година бави се проблемима савремене породице и води Школу родитељства о савременом васпитавању деце, с акцентом на проблемима одрастања, а посебно зависности од нових технологија. Доктор Пановић каже да је контрола савременог човека путем развијене потребе за сталном забавом очигледна.
Данашњи човек се само забавља, он се не игра, а игра заправо доноси радост, које нема у виртуелном. Ако овоме додамо одвојеност у породици, немамо могућност да заједнички успостављамо системе вредности, а деца трпе, упозорава Пановић.
„Једна сјајна руска пословица каже: дете је као сандук, све што у њега ставите, то ћете тамо и наћи. Родитељи данас занемарују чињеницу да до поласка у школу просечно дете у Србији учествује у око десет хиљада виртуелних убистава или експлицитних, перверзних, болесних радњи, брзе вожње, гласне музике. Све то подиже ниво адреналина и дете већ у раном узрасту постаје узнемирено“, тврди Пановић.
Он додаје да је више него очигледно да савремени човек није миран и стрпљив, несрећан је, како каже, јер има илузију вишка слободе, нема слободу успостављања односа с другима, јер му медији нуде илузију самодовољности. Све је чешћа сцена да у кафићима момци и девојке седе одвојено и праве селфије. Овакве слике имамо и у већини породица.
Саговорник Спутњика објашњава да нам у великој мери живот диктирају медији, а они су усвојили принцип коришћења психолошког механизма манипулације који се користи пред ратове и за време њих, или када треба размекшати јавно мњење у некој земљи. Једно од правила „црне пропаганде“ је тзв. правило контрадикторних информација, објашњава др Пановић.
„Пример је термин о уласку Србије у ЕУ 2025. године. Иако су се они оградили и рекли да је то само мотивациони термин, када медији реченицу понове више пута, људи то узимају здраво за готово, да је то дан када улазимо у Унију, не удубљују се довољно у то. У истим вестима имате информацију која каже: Да, али Србија прво мора да уради то и то…, а на крају цитирају неког службеника из Европе, који каже да вероватно неће бити проширења. Ефекат тога је слуђивање. Доживљај сопствене немоћи да одлучујемо, а онда пристајемо на оно што нам се нуди“, објашњава Пановић.
Он додаје да се, нажалост, принцип штапа и шаргарепе, којим се постижу политички циљеви, одавно укоренио и у наше породице, које постају немоћне. Управо се овај феномен манипулације често користи при храњењу деце.
„Ако поједеш ово, пиле татино, мамино или бабино, добићеш чоколадицу или да гледаш цртани филм. Парадоксално, за седам дана дете усваја тај образац, али у својој формули — појешћу ако…“, наводи пример наш саговорник.
Иако медији све чешће преносе вести о физичком злостављању деце, мало се говори о вербалном насиљу, а оно је у Србији и те како често, не само у оквиру кућна четири зида. Доктор Пановић сматра да узроке треба тражити у још једној, како каже, подвали, која нам је сервирана. Бавећи се искључиво „лошим“ у дечјем понашању, заправо промовишемо „лоше“.
„Ако стално деци говорите: ’пази‘, ’ниси добар‘, а не објасните зашто, непрекидно понављате, ’води рачуна о овоме, говорите детету ружне речи, оно нажалост, после неког времена прихвата ту слику о себи, слику о себи као лошем. Ми не научимо децу да цене вредности, већ да буду оно што смо ми. Да се изражавају ружним речима, да галаме. Питам родитеље: зашто вичете на своје дете, да ли има ефекта? Нема ефекта“, објашњава Пановић.
Он каже да ауторитет код деце родитељи могу да поврате пре свега ако су усаглашени, ако су најбољи пример за то у њиховим животима, јер родитеље дисквалификује сопствена немоћ. Ако су такви, деца им не верују. Само тако ћемо им помоћи да оно што су примили кроз медије или на улици ставе у неку другу димензију, да почну нама да верују.
„Ми треба да се освестимо, да усагласимо сопствене ставове, да имамо добре циљеве и планове, да деци помогнемо да направе приоритете. Морамо да им помогнемо да науче да заволе живот. Деца све чешће не воле живот, са 12 или 13 година су зависни од алкохола, дроге или видео-игара. То су деца која су у егзилу, беже из породице. Треба да се запитамо како смо ми томе допринели. Не треба кривњу свалити на децу. За све што је код деце добро или лоше, ми смо заслужни“, оцењује саговорник Спутњика.
Његов најважнији савет у борби против пошасти модерног доба јесте да се окренемо једни другима. То значи и да мање времена проводимо са својим модерним играчкама, телевизорима који царују у свим собама, да мање сурфујемо, четујемо, а да више разговарамо гледајући се у очи.