Накнадна тумачења после смрти бившег премијера Србије Зорана Ђинђића углавном су била врло погрешна, злонамерна, нека и глупа, па су, према мишљењу Славољуба Качаревића, уредника „Балкан магазина“, покушаји митологизације с једне стране, а с друге стране потпуног поништавања било каквог значаја тог Ђинђића, у сваком случају — нетачни.
Како се калио отпор
„Признајем, нисам се бавио неким детаљним изучавањем, али мени изгледа да је он човек ушао у цео посао, дакле шефа владе и опозиције пре тога, као неко ко није до краја разумео шта га чека, какав је стварни распоред снага, као и каква је могућа будућност била на Балкану и Србије и осталих земаља. Ђинђић је ту мало, као и многи тада, прецењивао врлине Запада“, напомиње Качаревић и додаје: „Чини ми се да је пред крај живота то прилично почео да схвата“.
„Припадам оним посматрачима који верују да је он због тога и настрадао. Кад се данас гледа, он је заиста био прилично усамљен на власти, ту није могао ништа битно да уради. И с обзиром на домаћи отпор, а и с обзиром на однос снага у свету“, истиче Качаревић.
Данас постоје готово исти или бар врло слични проблеми са позицијом Србије, и унутрашњом и спољном политиком, јер су, како тумачи Качаревић, околности такве да појединац ту не може да се прослави ни на који начин.
„Радити на дужи рок против оваквих сила које желе да спроведу своје планове што пре и то најбруталније против интереса и народа и ових територија, ту је отпор веома, веома ограничен и углавном осуђен на неуспех. У таквом контексту је и Ђинђићева улога. Он је највероватније био сасвим добронамеран, али то што се од њега очекивало и са чиме се он суочио једноставно је било непобедиво“, сматра Качаревић.
Кад те деца унаказе
Постоји врста политичких лидера, а обично су то људи који су владали кратко и који су владали у неким нестабилним и контрадикторним условима и били у ситуацији да покажу више својих лица, којима, према мишљењу коментатора Жељка Цвијановића, историјску улогу не одређује толико њихово дело и касније анализе тог дела, него и њихови наследници.
„Што се тиче наследника, Ђинђић је прошао катастрофално. Дакле, кад се види да су се за његове наследнике прогласили један Чедомир Јовановић, један Зоран Живковић, па и Борис Тадић, и кад видите где су ти људи сад у политици и какав је њихов однос према бирачима, видите да су заправо Ђинђићеви политички потомци према самом Ђинђићу били апсолутно немилосрдни“, јасан је Цвијановић.
Сличан пример лидера чији су значај одредили потомци, а који је кратко владао, био је Кенеди. Цвијановић, међутим, указује на то да будући да су леви амерички либерали одредили судбину Америке и америчке моћи за последњих 50 година, Кенеди је прошао много боље од Ђинђића, а у самој биографији био је врло сличан као Ђинђић.
Изручење као белег
„Тешко је говорити о Ђинђићу. Постојала је у његовој политици и национална црта, постојало је и оно нешто што је било анационално и антинационално, и тај врло посебан моменат који га одређује код Срба, а то је изручење Милошевића. Јер ако кажемо да Срби још нису опростили Милошу убиство Карађорђа, а Милош је на том убиству остварио неке резултате, мислим да тешко да ће опростити и Ђинђићу изручење Милошевића“, каже Цвијановић за Спутњик.
Ђинђић је био врло самосвестан лидер, напомиње Цвијановић, и за разлику од већине каснијих лидера, био је уверен да су Запад и он били партнери у рушењу Милошевића.
„И није Ђинђић склоњен због свог великог политичког греха, него је склоњен за пример будућим владарима Србије. Јер као што се Србима у последњих петнаестак година, срећом то сад јењава, владало страхом од некаквог новог бомбардовања или санкција, тако се српском елитом владало страхом од понављања Ђинђићеве судбине“, категоричан је Цвијановић.
Уосталом, сугерише тај коментатор, погледајте све лидере после Ђинђића, нема ниједног који се није жалио на овај или онај начин у медијима да му прете и да би могао да буде убијен.
„Дакле, мислим да ту није било толиког Ђинђићевог греха, да би Запад могао да му опрости или не. Запад Ђинђићу није наплаћивао старе рачуне, него је одређивао будуће односе у Србији“, подвлачи Цвијановић.
Ако се сагласимо шта би то требало да значи историјска личност, Славољуб Качаревић је на становишту да ће Зоран Ђинђић бити свакако историјска личност, ако ни због чега другог, а оно свакако због свог трагичног краја у политици.
Да ли ће бити позитивно оцењен или на неки други начин, према његовом мишљењу, данас је рано да се прича.
Шта ће рећи историја
„Лично мислим да је он човек који заслужује позитивну оцену. Да је био од оних политичара који брзо схватају, који умеју да уче и на својим и на туђим грешкама и верујем да је потрајао у политици да би многе ствари кориговао и урадио на неки нови начин, у односу на оно што смо видели да покушава да уради после двехиљадите“, резонује Качаревић.
Већ сад смо суочени са покушајима да се на нови начин оцењују и Ђинђић и Милошевић и разни други ликови који су недавно били на нашој сцени, али су те историјске оцене у Србији, према Качаревићевом мишљењу, веома релативне и изложене сталним променама.
„Бојим се да Ђинђић неће бити историјска личност, али он је у томе, чини ми се, потпуно невин. Кад погледате колико малтретирање јавности је извршено његовом митологизацијом, кад видите да не постоји консензус око њега у српском друштву, а њему се малтене на силу подиже споменик, кад видите лицемерни однос Запада према Ђинђићу — јер заправо Запад форсира да Срби љубе мртвог Ђинђића, да не би љубили мртвог Милошевића — онда видите колико је у историјском смислу учињено више да Ђинђић буде омражен него да буде омиљен“, прецизира Цвијановић.
„Бојим се да то дубоко одређује његову историјску судбину“, додаје он, „поред његових фамозних наследника који су га заиста уништили до краја“.