Слободан Милошевић, некадашњи председник Србије и СР Југославије, пронађен је мртав у ћелији Хашког трибунала 11. марта 2006. године. Неосуђен.
Зоран Ђинђић, бивши премијер Србије, убијен је на паркингу испред здања Владе Србије 12. марта 2003. године. Невин.
У марту 2017. године, Милошевићева партија налази се у власти. Ђинђићеве страначке колеге поново су у дубокој опозиционој хладовини.
Данас, коалициони партнер социјалиста, у напредњачкој владајућој коалицији, налази се и СПО Вука Драшковића, који је заједно са Ђинђићем предводио скоро све опозиционе борбе против Милошевића од Деветог марта 1991. па до промена 2000. године.
Овог марта, Милошевићев гроб посећује лидер радикала Војислав Шешељ, чији је бивши страначки пријатељ, а садашњи премијер Александар Вучић окружен и бројним Ђинђићевим саборцима, попут градског менаџера Горана Весића.
У садашњој власти је и Александар Вулин, који је у суботу положио цвеће Милошевићу, али и Расим Љајић, близак Ђинђићев политички партнер из времена ДОС.
У владајућем фронту, још овог марта, налази се и Милошевићев некадашњи коалициони партнер Томислав Николић, који се можда спрема и за политичку пензију, док је политику потпуно напустио Војислав Коштуница, који је 2000. године победио Милошевића на изборима, а дуго година је блиско сарађивао са Ђинђићем.
Кад би могли однекуд да виде целокупну садашњу политичку сцену, тешко да би Ђинђић и Милошевић било шта разумели. Нарочито баш овог марта, када се води беспоштедна битка за фотељу будућег председника Србије.
Тешко да би разумели зашто кандидати једни друге истовремено оптужују да земљу хоће да врате или у Слобине деведесете или у постпетооктобарско доба ДОС које је обележио Ђинђић.
Тешко да би схватили речник кампање у којој тркачи до Андрићевог венца мере једни другима полне органе док је Србија са свих страна притиснута новим нападима на политички запаљивом Балкану.
Тешко да би појмили да је један опозициони кандидат Саша Јанковић, кога подржава ДС, радио деведесетих у министарству које је водио ЈУЛ, странка Милошевићеве супруге Мире Марковић, која је и данас у изгнанству у Русији. А да га је и напредњачка власт бирала за заштитника грађана.
Тешко да би схватили и да је други жестоки опозициони изборни адут Вук Јеремић, бивши сарадник Бориса Тадића, кога су Томислав Николић, Александар Вучић и Ивица Дачић кандидовали за генералног секретара УН. А да га подржава Веља Илић, који је багером рушио Милошевића, па био у власти са Ђинђићем, Коштуницом, социјалистима, Вучићем.
Тешко да би им „ишло у главу“ и да је један од кандидата опозиције Саша Радуловић, који је после Петог октобра прозван „стечајни управник“ Србије, да би касније био министар у Вучићевој влади.
Тешко да би успели да повежу конце како се то десило да су њихови блиски партнери и љути ривали сада толико испреплетани, да се налазе у власти и у опозицији и да обојици истовремено полажу руже.
Али, то је Србија.
Ништа наши политичари нису научили из црних деведесетих година, када су више ратовали између себе док је држава била нападнута са свих страна.
Ништа нису научили ни из двехиљадитих, током којих смо, у време жестоких унутарполитичких ратова, изгубили премијера, остали без дела државне територије, слуђени лажним транзиционим реформама, замајани евроунијским заблудама, ојађени пљачкашким приватизацијама…
Ништа нису научили из својих бруталних међустраначких ратова из којих је Србија увек излазила слабија, нити из чињенице да су многи од њих некада били на истој страни и да су истим жаром како се сада међусобно пљују некада пљували данашње партнере.
После 27 година вишестраначке туче у Србији потпуно је несхватљиво да и данас, у марту 2017, многи у опозицији призивају „петооктобарски референдум“ док многи у власти оптужују неке опозиционаре да раде на рушењу државе за рачун страних центара моћи.
На обе стране поново иста реторика као 1991, 1996, 2000, 2008, 2012… Иста реторика, иако су најважнији актери били и на власти и у опозицији. И заједно и одвојено. Помирени и посвађани.
Галиматијас појачавају и војске аналитичара, коментатора, истраживача јавног мњења, који су, годинама, предано радили у служби и једних и других и трећих — и данашњих владајућих лидера и опозиционара.
Круг су, у последње три деценије, затворили и политички аутсајдери који забављају широке народне масе — весели Никола Шећеровски је 1990. причао о четкама и метлама, а данас младеначко спадало Прелетачевић Бели доводи кампању до надреалне гротеске.
Да све, ипак, није шала, Србију опомињу глобални и регионални потреси.
Да све није забава, подсећа нас чињеница да велике светске силе поново комешају балканско тле.
Да све није игра, упозоравају нас сви догађаји у протекле три деценије кад су глобалне империје овде повлачиле конце док нам је држава постајала све мања и несрећнија.
То би све најбоље могли да знају Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић.
