Дан после када је америчко-британско-француска коалиција почела ракетирање Сирије, амерички амбасадор у Србији Кајл Скот дошао је на разговор код председника Србије Александра Вучића.
Не пруживши ниједан веродостојан доказ да је легитимна сиријска влада одговорна за наводну употребу бојних отрова у граду Думи, амбасадор Скот, јавили су медији, покушао је српског председника да увери у оправданост агресије на Сирију.
Наравно, амбасадор је подсетио да Русија није успела да одржи обећања која је дала као гарант Женевског оквира из 2003. године, на основу ког се Сирија обавезала да се одрекне свог хемијског оружја и никад га више не употреби.
Иако амбасадор Скот није експлицитно тражио подршку за акције своје земље, већ је позвао Србију да подржи међународну истрагу о употреби хемијског оружја у Сирији, његова посета српском председнику може да се тумачи као врста тихог притиска на нашу земљу, мада је, према речима Предрага Рајића из Центра за друштвену стабилност, реч о уобичајеним активностима британске и америчке дипломатије.
„Британија и Америка имају своју спољну политику и она је врло јасна када је у питању Русија. И једна и друга сматрају Русију државом која представља извесну опасност по њихове интересе и у том смислу врше дипломатски, политички, економски и сваки други притисак и упућују ту врсту позива свакој држави да их подржи и стане на њихову страну“, објашњава Рајић.
Ипак, да ли су америчке дипломате на сличан начин тражиле међународну подршку за агресију на нашу земљу 1999, или за напад на Ирак 2003? Нису. У првом случају имале су неподељену подршку Запада, док су у другом формирали „коалицију вољних“, све на добровољној бази земаља које су сматрале да је пробитачно бити на америчкој страни.
Жива активност британских и америчких дипломата за придобијање подршке других држава у случају „Скрипаљ“ и агресије на Сирију није могла да заобиђе ни Србију. Подсећамо да је српски шеф дипломатије Ивица Дачић не тако давно рекао да се Србија суочава са притисцима да се придружи Западу у осуди Русије поводом наводне руске умешаности у покушај убиства Сергеја Скрипаља у Великој Британији.
Сада Америка тражи сличну подршку за своје војне акције у свету. Стеже ли се западни обруч око Србије и може ли Србија томе да се одупре и остане при ставу о војној неутралности?
Искуство од 1999. у Србији је још свеже и због тога она не може, чак и ако би од тога имала неке користи, да се придружи кампањи бомбардовања неке државе, каже спољнополитички аналитичар Бошко Козарски.
„У сваком случају, Србија је одавно у обручу, одавно под притиском. Над њом је планина која прети да се навали и засад је позиција у којој се налазимо, а то је војна неутралност, најбоља у којој можемо да будемо. То не значи да треба да будемо индолентни, то значи да се наоружавамо, да будемо спремни за све изазове времена, али под обавезно да останемо војно неутрални“, сматра Козарски.
Према речима аналитичара Дејана Вука Станковића, Скотова посета али и претходни захтеви да се Србија придружи осуди наводне руске умешаности у случај „Скрипаљ“, значе интензивирање дипломатских притисака на званични Београд.
„Имам утисак је председник Србије био јасан у погледу српског става о том ’викенд-рату‘ Доналда Трампа у Сирији. Дакле, Србија не жели да учествује у свему томе. Она се, наравно, као потписница различитих међународних конвенција о обичајима рата противи употреби бојних отрова, али мимо тог начелног става, Србија не заузима становиште подршке САД, Великој Британији и Француској“, каже Станковић.
Србија, због онога што се догодило 1999. врло критички гледа на једнострано примењивање војне силе, додаје Станковић.
„Колико сам схватио, наша спољнополитичка позиција је таква да смо против употребе бојних отрова, али смо и против интервенционизма, посебно оног интервенционизма који није заснован на добрим разлозима. У овом случају нисте имали јасне и недвосмислене налазе да је званична сиријска влада употребљавала бојне отрове, имали сте више једну новинарску конструкцију, која је представљала основу за политички став који је одобрио бомбардовање“, објашњава Станковић.
Скотова посета може се, додаје он, схватити као улазак у зону која представља неку врсту политичког притиска, и то није први пут. Поред случаја „Скрипаљ“, Запад је, како Станковић каже, тражио од Србије беспоговорну послушност и у случају наметања санкција Русији.
„Дакле, то је један у низу притисака који се на Србију у овом тренутку врши да се у потпуности стави на страну Запада, иако и на Западу добро знају да Србија има посебан однос и према ’хуманитарном бомбардовању‘ и иако има посебне односе са Русијом. На Западу инсистирају на беспоговорној лојалности третирајући Србију као да је чланица свих евроатлантских структура. Пошто Србија то није, мислим да ће она наставити да заступа позицију коју има и данас, а то је балансирана политичка позиција између Истока и Запада“, закључује Станковић.