Нити подела, нити признање независности Косова и Метохије (КиМ), тако би се могла сажети порука Светог архијерејског сабора Српске православне цркве (СПЦ) о овом питању.
Косово и Метохија је било једна од главних тема заседања српских владика, које је почело у Пећкој патријаршији, а настављено у Београду, како је и најављено.
Став да су за СПЦ једнако неприхватљиви и подела и признање независности КиМ, став je кога се српска црква држала од НАТО агресије 1999. године, напомиње историчар Радош Љушић. Тај став, каже он, можда није био преточен у званичан став Сабора, али црква о КиМ никада није мењала став.
„Сада је он само озваничен, што практично значи да црква жели да стави до знања званичној државној политици да неће имати подршку ако предузме било какав корак ка неком статусу Косова који диктира Европа, а који неће сметати Косову да буде у УН“, каже Љушић.
Никада до сада СПЦ није изашла у јавност са овако јединственим и чврстим ставом по питању јужне српске покрајине. У њено име, неформално, то су радиле поједине владике. Међутим, тај став, за који је свако знао да је и став целе цркве, сада је преточен у званичан став, формализован одлуком највишег црквеног законодавног тела. Тако нешто добија на значају у друштвеном смислу, поготово ако узмемо у обзир да се ради о институцији у коју, уз војску, грађани Србије имају највише поверења.
Према мишљењу песника Матије Бећковића, јединствени став српских црквених отаца поводом КиМ има највећи, ако не и најпресуднији друштвени значај.
„Цела косовска земља је олтар Српске православне цркве“, каже Бећковић, „а олтар се не може делити, ни уступати другоме. То значи да преко њене речи нико не би смео да пређе“.
Љушић је, када говори о друштвеном значају поруке одаслате са Сабора СПЦ, помало песимиста. Он изражава бојазан да ће став СПЦ на српско друштво да се одрази, како каже, као и увек, сталним поделама и цепањем.
Срби, према Љушићевим речима, још од средњег века пате од великог проблема, немогућности успостављања јединства. Срби никада нису успели да успоставе троверно јединство, односно да Срби муслиманске, католичке и православне вере постану једна нација, а чак ни Срби православци нису успели да успоставе чврсто национално јединство, будући да су били, каже он, растурени на просторима Турског и Аустријског царства и Млетачке републике.
Различити државотворни утицаји чинили су да међу Србима постоје разлике, а када су се 1918. ујединили, чак ни православни Срби нису могли да нађу заједнички именитељ који би их држао у јединству, објашњава Љушић:
„Косовска идеја, традиција и мит био је само један од чинилаца који је могао да буде обједињујући, али никада није био на неком врхунцу поштовања свих Срба. Ово што сада чини СПЦ јесте последњи покушај да се нешто у том погледу учини, али мислим да је за то исувише касно.“
Црква је саопштењем, које је у ствари истовремено и апел и препорука, обавезала државне органе да не признају ни сецесију, ни поделу КиМ, нити било шта што би на директан или индиректан начин могло да носи признање сецесије КиМ, сматра историчар и верски аналитичар Александар Раковић.
Јер, како каже, саопштење СПЦ је, с обзиром на друштвени значај српске цркве, и обавеза. А друштвени значај јединственог става СПЦ, израженог на Сабору је огроман. Српско друштво је углавном хомогено када је у питању косовско-метохијски проблем, објашњава Раковић:
„Чак и код оних који су највећи политички опоненти постоји консензус да не долази у обзир сецесија нити подела КиМ, тако да ће ово само, у ствари, ударити ’тачку на ј‘ у том консензусу и хомогенизацији српског народа на косовско-метохијском питању“.
У саопштењу СПЦ се подсећа да се идејом о подели КиМ свесно пренебрегава чињеница да подела не би била ништа друго до признање независности Косова и Метохије и поклањање највећег дела територије јужне српске покрајине.
„У светској историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје. Поделом би народ великог дела КиМ аутоматски био остављен на милост и немилост режиму такозване државе Косово и погрому сличном оном из марта 2004. године, или би под притиском и тихим терором био присиљен на егзодус“, наводи се у тексту који су владике назвале „очинским апелом“.
„Просперитет Србије се не може градити на дезинтеграцији онога што представља камен темељац њеног интегритета, њене историје и државности. Очување КиМ као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и Резолуцијом 1244 УН не значи конфронтацију са светом, већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење“, стоји даље у тексту саопштења.
На КиМ се не гради друштво једнаких права и слобода, него друштво које је у свим аспектима противно основним вредностима на којима почивају демократска друштва, сматрају црквени оци.
Као најбољи пример кршења права нашег народа и цркве на КиМ Сабор наводи спречавање формирања Заједнице српских општина, непоштовање одлуке Уставног суда о земљи манастира Високи Дечани, блокаду регулисања правног положаја СПЦ и српске културне баштине…