Званичан назив Српске цркве убудуће ће бити „Српска православна црква — Пећка патријаршија“, пишу Вечерње новости, наводећи решења из нацрта новог устава СПЦ. По том документу, такође, процедура избора патријарха биће поједностављена и он ће бити биран тајним гласањем, уз обавезну двотрећинску већину владика.
Додатно потцртавање идентитета
Промена Устава Српске православне цркве је ствар која је актуелна од почетка 21. века, подсећа за Спутњик православни публициста Владимир Димитријевић и наводи да се досад комисија за промену тог устава састајала више пута и да је одржан и међународни скуп о црквено-правним аспектима СПЦ, односно, уопште о канонима као основи за успостављање новог устава.
Досадашњи рад комисије, међутим, није показао неке конкретне резултате који би се преточили у документ трајног предлога за измену Устава СПЦ, напомиње Димитријевић, и каже да не може да тврди да је ствар која се појавила у новинама нешто што је апсолутно тачно, али је свакако тачно да се тај процес води.
С друге стране историчар Александар Раковић сматра да није лоше решење да Српска православна црква у своје име дода и име Пећке патријаршије јер се на тај начин показује и идентитет српске цркве који је везан за Косово и Метохију, дакле који је неодвојив од идентитета Српске православне цркве.
Није неуобичајено да цркве имају чак и такве називе који су мало сложенији, указује Раковић за Спутњик, и као пример наводи да и руска црква има у називу — Руска православна црква — Московска патријаршија. То су, дакле, решења која су присутна, и према његовом мишљењу би такво решење било веома добродошло.
„Нико од нас не може да прескочи ни своје време, ни своју сенку. Тако да има основа да сматрамо да Српска православна црква на тај начин жели да се континуитет српске црквености и државности на Косову и Метохији преко имена Српске православне цркве изричито подвуче“, наглашава Раковић.
Околности које утичу на промене
Промена Устава Српске православне цркве у тренутку кад је положај српске цркве нестабилнији него што је био пре двадесетак година не личи на нешто што би у овом тренутку могло да доведе до хармонизације многобројних и супротстављених интереса, сматра публициста Димитријевић и наводи да би промена устава СПЦ дошла у тренутку кад је извршено неколико смена епископа, што је, како каже, прилично дестабилизовао ситуацију у цркви.
„Црква је управо због таквих ствари изгубила на оној својој популарности која је скоро била неприкосновена и у јавним истраживањима изједначена са популарношћу војске. Прошле године је институт за Друштвена истраживања направио велику анкету која показује да је за десетак, па и више посто, тај углед СПЦ опао управо због многобројних унутрашњих проблема“, даје и тај аспект Димитријевић.
Кад се постави питање измене имена, односно додавања назива Пећка патријаршија у назив СПЦ, према Димитријевићевом мишљењу, ту нема никаквих проблема ако иза тога не стоји новотеолошка прича о томе да цркву треба ослободити наводног етнофилетизма.
„Знате да се та прича о етнофилетизму прича већ век и нешто, а причају је углавном представници Цариградске патријаршије, која има жељу да доминира осталим помесним православним црквама. Они нису имуни на грчки етнофилетизам, а смета им етнофилетизам код словенских цркава“, додаје тај публициста.
Иначе, званична титула патријарха српског је епископ пећки, митрополит београдско-карловачки, патријарх српски, подсећа Димитријевић, што значи да Пећка епископија као основа аутокефалије СПЦ већ јасно присуствује у називу и титули патријарховој.
Жреб или већина
„Кад је реч о међународним субјектима који се баве нашим проблемима и геополитичким питањима, не значи много то што ће СПЦ додати име Пећке патријаршије као старо име за нашу цркву. Међутим, за српски народ, за Србе на Космету и за нашу црквену политику, за идентитет народа врло је важно да се дода име Пећке патријаршије уз СПЦ. Наравно, уколико то буде и коначно решење СПЦ“, резонује Александар Раковић.
Тај историчар на питање о промени процедуре за избор патријарха каже да је СПЦ једна од ретких која патријарха бира између три кандидата извлачењем из јеванђеља, да је избор двотрећинском већином познат васељенском православљу и само би се применила методологија избора као у неким другим православним црквама.
С друге стране, публициста Димитријевић подсећа да је предратни устав СПЦ налагао изборни сабор који је сличан изборном сабору у Руској православној цркви, односно да патријарха не бирају само епископи него и представници свештенства и вернога народа.
„Међутим, после Другог светског рата због притиска титоистичке, комунистичке власти, после смрти патријарха Викентија, а приликом избора његовог наследника дошло је до великог притиска Удбе на изборни сабор да нипошто на место патријарха не сме доћи неко ко има снажну комунистичку залеђину, као што је, рецимо, био владика Василије бањалучки, па после жички“, прецизира Димитријевић.
И извршен је притисак који је довео до избора патријарха Германа јер су, како каже, комунисти рачунали да ће преко њега обавити неке послове, које нису обавили.
„Патријарх Герман је успео да изврши измену да се следећи његов наследник бира управо овом методом жреба, апостолском методом, да би се избегао уплив државних власти на избор патријарха. Том методом смо добили светог човека — то је био патријарх српски господин Павле. Тај метод није толико лош јер патријарх за свој избор не мора да дугује ништа ниједној већини. С друге стране, избор двотрећинском већином има својих предности јер би на место патријарха дошао неко ко има поверење највећег дела епископата“, закључује Димитријевић.
Само би на све могуће начине требало избећи уплив државних власти, напомиње Димитријевић, који би штетно могао да делује на слободу Српске православне цркве.
