Ту тезу је у среду у Бару поновио и изабрани предсједник Црне Горе Мило Ђукановић, који је још једном потенцирао потребу преласка те земље у западни цивилизацијски табор.
„Црна Гора се није поколебала и ми смо спремни за завршни корак припадности Црне Горе европским развијеним народима у оквиру ЕУ, наш повратак европском културном кругу и савременој европској цивилизацији. Нажалост, наша историја, као и историја неких других европских народа јесте историја избивања из европског културног круга“, поручио је Ђукановић.
Имајући у виду да се у основи културног кода Црне Горе вјековима налазило православље, намеће се питање шта подразумева најава промјене културног и цивилизацијског кода Црне Горе. По мишљењу потпредсједнице Нове српске демократије Симониде Кордић, властима у Подгорици је савршено свеједно да ли ће Црна Гора припадати латинском византијском, западном, источном, католичком, православном или било којем другом цивилизацијском контексту. Она у разговору за Спутњик истиче да „коначно морамо да схватимо да је режим у Црној Гори — ’ја режим‘, који брине само о индивидуалним потребама својих експонената“, као и да сада тај исти образац размишљања препоручује и црногорским грађанима.
Кордићева нарочито подвлачи да је сада јасно да „нема те традиције, вриједности, нити темељног права које није подложно преиспитивању актуелног црногорског режима и прилагођавању његовим личним дневнополитичким потребама“.
„Веома је занимљиво да је недавно на Жабљаку у кампањи на локалним изборима истакнути црногорски политичар Милан Роћен преформулисао чувену Кенедијеву изјаву која гласи: „Не треба питати шта држава може да учини за тебе, већ шта ти можеш да учиниш за државу‘, и да она у Роћеновој реинтерпретацији гласи: ’Не питај шта држава може да учини за тебе, нити шта ти можеш да учиниш за државу, већ шта ти можеш да учиниш за себе“, реферише Кордићева.
„Ова врста отворености и јасног мапирања начина на који се актуелни режим у Црној Гори односи према вриједностима било које врсте јесте помало изненађујућа, али је, нажалост, темељно истинита, и у потпуности одражава став овдашњих власти према било каквим традицијама и врједносним системима“, додаје саговорница Спутњика.
Изјаве о нужности промјене цивилизацијског круга Црне Горе, према мишљењу Кордићеве, нијесу нове, већ оне представљају „потпуно очекивани слијед догађаја и начина владања режима који нема других скрупула осим оних везаних за лични интерес“.
Она такође напомиње и да је црногорска власт досад „небројено пута имала коперниканске обрте и мијењала политике, дословце као кошуље“, те да „оваква одступања не да нису нелогична, већ су потпуно очекивана и више пута су се дешавала у скорој политичкој прошлости Црне Горе“.
„Проблем са таквим радикално-либералним приступом није у томе што ће се неке вриједности, традиције или идентитети преиспитати. Ствар је у томе што оне дубоко дестабилизују читав друштвени, државни и врједносни систем. Оне су суштински дубоко антидржавне“, сматра Кордићева.
Што се пак тиче истинске спремности црногорских власти да корјенито мијењају културолошку матрицу Црне Горе, потпредсједница ДСС-а је мишљења да ће оне „без обзира на последице прихватити било који контекст који на дневном нивоу испуњава њихове потребе или интересе“.
Кордићева оцјењује да такве културне турбуленције носе са собом културолошке ризике, упозоравајући да је истовремено бесмислено говорити о томе да неко ко има политичку моћ може декларативно да „ампутира“ било који аспект црногорског цивилизацијског наслеђа.
„Да ли је ова власт на то спремна? Ја сам дубоко убијеђена да јесте, а мислим да не зазире нимало ни од тога какве ће то подјеле изазвати у друштву у Црној Гори. Свједоци смо чињенице да је ова власт своју сецесионистичку политику етаблирала подјелама у црногорском друштву. Они су прекрајањем црногорске историје и насилним и измишљеним раздвајањем Срба и Црногораца као да се ради о засебним, чак сукобљеним ентитетима, ишли на реализацију својих конкретних интереса“, јасна је Кордићева.
Колико је егоизам и лични интерес једини превасходни мотив којим се руководи режим у Подгорици, Кордићева види и по томе што за њу „нема никаве сумње да на страни црногорског режима никада није ни постојала нека стварна идеолошка опредијељеност за независност Црне Горе“, већ је, како закључује, „постојала само интенција да се створи приватна држава, и то по цијену тога да је за собом оставила један страшан вјештачки и изузетно опасан расцјеп у црногорском друштву“.