Како год да се погледа у прошлост Црне Горе, види се да су њен народ и држава увијек били дио православног Истока. Званична политика у посљедње двије деценије реализује задатак својих атлантских ментора и прокламује потребу преласка на други колосјек вриједности. Црна Гора се, по њима, мора пренапутити на протестантски Запад.
На путу таквог цивилизацијског преображаја, као кључна се испоставља ова, 2018. година. За њихову невољу она представља и стогодишњицу одлуке Велике народне скуштине у Подгорици, којом су се Црногорци државно ујединили са Србијом као побједницом у Првом свјетском рату и ослободиоцем јужнословенских народа, са којима је касније формирала јединствену државу — Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, потоњу Југославију.
Црногорски (пра)ђедови очигледно нису били у праву када су донијели такву одлуку. Они је нису ни утврдили у свом срцу или разуму. Они су, једноставно, на њу били приморани будући да их је на то присилила окупаторска српска војска. Тако барем тврде учесници недавно одржаног „научног“ скупа у Подгорици, посвећеног бистрењу овог питања које је, успут буди речено, било кристално јасно свих претходних деценија.
Истина, овај скуп није оставио јачи утицај у јавности. Највећим дијелом што су њим доминирали млађани и широј публици потпуно непознати излагачи од којих већина и нису историчари по образовању. Пресудно је било и то да су аргументи којима су образлагали тврдњу о српској као окупаторској војсци били тако „чврсти“ да се и на њиховим лицима видјело да су свјесни да говоре неистине. Али, ништа зато. Логика налогодаваца је одавно позната и неријетко дјелотворна. Временом ће се и они извјештити у лажима, а она огромна већина необавијештених ће касније повјеровати у њих.
„Никад више 1918. година“, сложно узвикују ови „новоцрногорци“.
А, можда би паметније било да кажу: „Никад више 1916. година!“
То је била година славне Мојковачке битке као доказа судбинске повезаности Црногораца и Срба, али и година срамне капитулације пред аустроугарском војном силом. Краљ Никола је напустио Црну Гору и распустио своју херојску војску, претворивши своје легендарне ратнике у сељаке са којима је окупатор поступао као са стоком. Народ Црне Горе је то опјевао стиховима: „Краљ Никола укрô вола па побјегô преко мора…“
Аустроугарска се у Црној Гори понашала на исти начин као и у Србији. Она није дошла да пороби, него да уништити ове двије државе са све народом у њима. У тим годинама није постојао никакав облик цивилизованог (државног) вршења власти на највећем дијелу територије Црне Горе. Нису постојале школе ни болнице. Није вођена евиденција становништва, ни ко је рођен ни ко је умро, ни ко је и гдје интерниран од стране окупатора. Од сиромаштва и од болести свих врста настрадао је велики број људи, али нико не зна колико њих, када и од чега. Није имао ко о томе да води рачуна и макар остави неки траг у времену. Ово је, стога, био не само најтежи период у иначе тешкој историји Црне Горе, него и најмање познат и сачуван у народном памћењу. Ужас је очигледно био толики да се морао потиснути из сјећања.
Долазак ослободилачке српске војске Црногорци су дочекали као знак божје правде. У народу је остало сјећање на тај тренутак ријечима:
„Када су они дошли, ми смо се ожитили…“, што је описивало бригу организоване, опремљене и снажне армије побједнице у Првом свјетком рату према свом народу који је окупатор био довео на ивицу помора. Војска је донијела слободу и повраћај народних права, као и жито којег годинама није било.
Када ти брат пружи руку спаса, ослободи те од стране војске убица и пљачкаша, омогући ти формирање органа власти и изјави да је спреман да живи са тобом у истој држави, уколико и ти то желиш, онда мораш да будеш бескрајно безобразан или глуп па да то назовеш окупацијом.
У оквиру „свеколиког напретка“ модерне Црне Горе и на плану производње идиотизама постижу се значајни резултати.
