Највећи домет бриселског састанка, првог после седам месеци, састоји се, ако је судити по саопштењима, у томе што је он уопште одржан, макар и само на амбасадорском нивоу. Разговарало се о смањивању тензија између НАТО-а и Русије и о ситуацији у Украјини, али није наведено да је постигнут било какав договор, а практична сарадња НАТО-а и Русије, управо због украјинске кризе, остаје суспендована.
На Истоку пак сасвим другачија слика. „Опирући се Америци, Русија и Кина проглашавају ’нову фазу‘ у јачању војних веза“, сумирао је амерички „Њузвик“ резултат пекиншког сусрета руског и кинеског војног врха, указујући да две државе раде заједно, како би искористиле „глобални тренд преласка моћи са Запада на Исток“.
Каква је перспектива односа НАТО-а и Русије, а каква ће тек бити ако Америка прихвати понуду Пољске да на њеној територији изгради сталну војну базу? У коликој је мери угрожено јединство саме западне војне Алијансе, поред осталог, и трговинским ратом који је практично започео увођењем америчких царина на челик и алуминијум из Европске уније, Турске и Канаде? Да ли је, с друге стране, руско-кинеска војна сарадња већ успоставила глобални стратешки баланс какав је, пре двадесетак година у време НАТО агресије на нашу земљу, био незамислив?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ разговарали потпуковник КОС-а у пензији и аналитичар Љубан Каран и новинар „Политике“ Бојан Билбија.
„Велики је успех што састанак НАТО-Русија уопште одржан“, коментарише Љубан Каран и истиче: „Илузорно би било очекивати било какав већи успех у овој фази њихових односа, зато што у овом тренутку поправљање односа није циљ ни Америци ни НАТО-у, за разлику од Русије којој одговарају мир и стабилност и успостављање коректних односа.“
Неименовани НАТО извори изјавили су медијима да је на бриселском састанку Русији безмало наређено да „престане са својим малигним активностима којима тежи да подели Алијансу“, да престане са мешањем у изборе на Западу, хибридним ратовањем, Русија је на састанку критикована и због случаја Скрипаљ…, све у складу с пропагандним обрасцем који преовлађује у западним медијима, те се поставља питање чему је састанак у Бриселу заправо имао да послужи и може ли уопште да се говори о искреној жељи за смиривањем тензија?
„Заиста је тешко говорити о постојању искрене жеље за смиривањем тензија, а опет, дијалог је неопходан“, одговара Бојан Билбија. „То је једини начин да се спрече евентуални сукоби, до којих може доћи и случајно.“
Основни пак узрок подигнутих напетости Билбија види у „невиђеној милитаризацији Источне Европе по команди из Вашингтона“, упркос чврстим уверавањима САД (у време уједињења Немачке) да се НАТО неће ширити даље ка истоку. „Отуда и садашњи дијалог личи на наставак ’обрађивања‘ Русије да и даље буде мирна и да кротко чека даља проширења. Наравно, Москва одавно томе више не верује, а у дијалогу и даље учествује да би пренела своје поруке, али и упозорења о могућим последицама.“
О тежњи НАТО-а да настави поход ка границама Русије сведочи и то што је, непосредно уочи бриселских разговора о смањивању тензија, из Пољске упућен позив Америци да успостави трајну војну базу у тој земљи; Пољаци су за то спремни да плате чак две милијарде долара. Амерички „Блумберг“, коментаришући овај позив, наводи да се „линија фронта према Русији померила на исток“ и да премештање америчке војске из Немачке у Пољску отуда „има смисла“, те да „не постоји ништа чиме би Русија могла да узврати“.
Љубан Каран је уверен да ће та база бити изграђена, „чиме ће се НАТО примаћи још ближе границама Русије, и у томе и лежи највећа опасност“.
Иако је позив стигао из Пољске, Каран сматра да је заправо реч о америчкој идеји, јер су „Пољаци свесни да им од Русије не прети никаква опасност због које би им била потребна америчка заштита“.
На истом трагу генерал Куртис Скапароти – нашој јавности познат по оцени да читав српски народ представља проблем, иначе командант америчке војске у Европи – позива на стационирање додатних више хиљада америчких војника у Европи, како би „одвратили руску агресију“, а његов потчињени, генерал-мајор Стивен Шапиро, егзалтирано поручује: „Антверпен и Ротердам били су најважније луке за наше операције током Хладног рата. Враћамо се у Антверпен у великом стилу.“
„Реч је о спашавању НАТО-а, који је завршетком Хладног рата изгубио своју сврху“, објашњава Бојан Билбија. „Зато се и прибегава сатанизацији непријатеља, а Русија је идеалан непријатељ који оправдава даље постојање северноатлантског војног пакта. У питању је, на крају крајева, и озбиљан бизнис, али у корену свега је, ипак, одржавање контроле над Европском унијом, односно Немачком.“
Коментаришући трговински рат међу трансатлантским савезницима који је на помолу, а који би могао да поремети и саму НАТО алијансу, Билбија примећује да „НАТО очигледно није функционална организација“, али, истовремено, указује и да не постоји механизам за излазак из НАТО-а, „из њега је практично немогуће изаћи. И то је и суштина америчке моћи у Европи, Америка без НАТО-а не би била то што јесте, и зато не би смела да дозволи да се догоди његов крах.“
Насупрот климавом савезништву заснованом на потчињавању америчкој вољи милом или силом, руско-кинеска војна сарадња има сасвим другачију динамику, а сада су у Пекингу постигнути договори и о њеном додатном продубљивању.
„И Русија и Кина схватиле су опасност од САД и НАТО-а, па отуда узлет њихове политичке, економске и војне сарадње“, каже Љубан Каран. „Свака заједничка руско-кинеска војна вежба изазива праву панику на Западу, јер они виде велику опасност у руско-кинеском повезивању. А истовремено, и ту лежи велики парадокс, управо својим поступцима Запад тера Русију и Кину на још дубље повезивање у супротстављању једном војном пакту који уопште више не би требало да постоји.“
Бојан Билбија: „Кина и Русија око себе окупљају читаву Евроазију. Нису те две земље само искористиле тренд преласка моћи са Запада на Исток, као што наводи ’Њузвик‘, управо су оне изградиле тај тренд читавим низом корака које су систематски и пажљиво предузимале у последњих 25 година. Још тада су они почели да раде на стварању праведнијег, мултиполарног света; на томе су и засновали своју сарадњу, тежећи да обуздају ту необуздану моћ Запада коме сада успешно парирају, и зато данас и имамо оволику нервозу која се види и у огољеној пропаганди, и у санкцијама, даљој милитаризацији….“