Током јалове приче о европским интеграцијама све више сазрева став да балканске земље не могу саме између себе да реше спорове који оптерећују све. Поставља се питање да ли само уз учешће великих сила могу стратешки и дугорочно да се разреше неспоразуми између балканских држава. Овога пута, не само у ЕУ која је очигледно немоћна да затвори процес већ и уз помоћ највећих светских играча како је то више пута било у историји.
Сетимо се историјског Берлинског конгреса.
Он је после месец дана преговора окончан 13. јула 1878. и донео је признање независности и проширења на рачун Турске — Србији, Црној Гори и Румунији, док је Бугарска подељена на интересне сфере, а уједињена је седам година касније.
Тим конгресом решена је Источна криза, али истина, истовремено је појачан ривалитет великих сила, пре свега Русије и Аустроугарске, што је, уз савезништва створена до краја 19. века, само погодовало изазивање светског рата 1914.
Питање које Берлински конгрес није успео да реши јесте успостављање неповредивости граница међу државама. Мале државе којима је призната независност те 1878. нису биле задовољне територијалним добицима после ратова са Турском, јер је велики број припадника балканских народа и даље остао у европском делу Османске царевине. Тек су територијална проширења из 1912. и 1913. омогућила српским државама (Србији и Црној Гори) да ослободе све припаднике српског народа и обједине их у две националне државе.
Али тек кад су се моћне империје договориле, мапе су како-тако нацртане.
Желећи да успостави трајан мир у Европи, амерички председник Вудро Вилсон покушао је да избегне грешке Берлинског конгреса на Версајској мировној конференцији 1918, промовишући принципе самоопредељења народа и једнакости међу државама. И ту су главну реч водиле четири велике силе – САД, Велика Британија, Француска и Италија.
Међутим, међународни поредак оличен у Друштву народа био је исувише крхак пред амбицијама појединих великих сила (Италије и Немачке) за прекрајањем граница у Европи.
После најкрвавије епизоде у европској историји, Другог светског рата, принцип неповредивости граница уведен је у међународно право као светиња и уписан у Хелсиншки завршни акт. И тад су се о томе договориле велике силе, ратне победнице са истока и запада.
Међутим, опет су постојале епизоде прекрајања државних граница, негде мирним путем, као што је био случај са распадом СССР-а и Чехословачке, а у случају Југославије то се догодило у крвавом грађанском рату.
Нерешено питање државних раница и данас заокупља пажњу европских држава. На примеру Косова и Метохије можемо да закључимо да се неке ствари у понашању великих сила никада не мењају, што потврђује и историчар Чедомир Антић.
Границе је, према Хелсиншком завршном акту, могуће мењати, али уз сагласност свих страна, каже он.
„Е сада, какав споразум страна може да буде, то велике силе врло добро знају. Неки елементи силе, насиља и неправде се не мењају, исти су и код демократских држава, као што је, рецимо, Немачка, која је признала једнострано проглашену независност Косова и код оних које нису демократске, као, рецимо, када је Хитлер натерао Румунију да поклони Трансилванију Мађарској, такозвани Бечки поклон“, објашњава Антић.
Размена територија и промена граница су могуће, само зависи колико су велике силе спремне да се за то заложе, додаје он и констатује да на Балкану, према његовом мишљењу, још није сазрело време за промену граница.
„Постоји демократски начин. Зоран Ђинђић, када је био премијер, у условима у којима је противно међународном праву и противно вољи Србије, на Косову стварана нова држава, предложио је међународну конференцију која би решила питање граница. Међутим, тешко је то сада очекивати и треба подсетити да се Берлински конгрес ипак догодио пре 140 година и дошао је после једног рата, тако да су границе промењене у односу на предратно стање, у односу на ратно оне су отприлике биле сличне“, каже Антић.
Данас, уместо Берлинског конгреса имамо Берлински процес, чији је циљ да приближи балканске земље ЕУ. Уместо Бизмарка, који је сматрао да Балкан није вредан ни малог прста неког померанског гренадира, имамо Ангелу Меркел, која шаље немачке војнике у мисије НАТО-а по свету, па и на Косово и у Босну.
Разлике постоје. Али историја опомиње да један овако замршен процес, као што је балкански конфликт, може да се оконча само договором великих.
Колико ћемо чекати на њега?