Лондон је био баш право место за нову разгледницу групног портрета са две даме, Ангелом Меркел и Терезом Меј. Управо завршени самит лидера Западног Балкана у оквиру Берлинске иницијативе био је још један у низу одржаних по систему — да им ноге виде пут. Друге прилике да се окупе у британској престоници истим поводом тешко да ће бити, јер ће већ следећи такав скуп бити одржан када Британија буде изван Европске уније.
И на страну тај парадокс да је организатор самита оних који би у ЕУ земља која одатле излази, слика из Лондона је мање-више била слична оним претходним из Берлина 2014, Беча 2015, Париза 2016. и прошлогодишњој из Трста. Чак је и албански премијер, по образовању сликар, Еди Рама остао веран свом ликовном изразу, стилизујући одело уз живописну кравату и беле патике.
Ни у завршном документу, ни у изјавама званичника ништа ново до мантра о европској перспективи Западног Балкана и потреби јачег повезивања како би се лакше кретали на том путу ка ЕУ. Дакако, и о напретку који је остварен, али да има још да се ради. А како изгледа тај напредак најбоље говоре чињенице.
У Бечу 2015. године у завршној декларацији све стране су позване да раде заједно на превазилажењу препрека ка потписивању Уговора о транспортној заједници. Тек је у Трсту 2017. договорено формирање Транспортне заједнице југоисточне Европе са седиштем у Београду. У Лондону 2018. године је „остварен значајан напредак“ — парафиран је уговор о седишту Транспортне заједнице југоисточне Европе који ће бити у Београду. Можда некад та заједница и буде основана.
То је тек један од примера који просто боде очи, као уосталом и случај ЦЕФТА. У Бечу 2015. земље Западног Балкана су се обавезале на „успешно заокруживање текућих преговора у ЦЕФТА о оквирном споразуму за олакшавање трговине“. То заокруживање никако да се заокружи, мада је било предвиђено да његова примена почне пре одржавања самита у Француској 2016. године. Данас међу чланицама ЦЕФТА, а ту су управо све земље Западног Балкана које нису у ЕУ, има више ванцаринских баријера него са било којом трећом земљом, каже министар трговине Србије Рaсим Љајић. Због честих застоја на граничним прелазима логистички трошкови у региону износе 16 одсто БДП-а, што је дупло више у односу на просечних осам одсто у ЕУ.
Набрајање би могло да потраје, али ко за то још мари, када лидери кажу да из дана у дан све више напредујемо. И премијерка Србије је из Лондона поручила да „има одличних вести за Западни Балкан и регионалну сарадњу“. Ту идиличну слику је, међутим, усред самита покварила вест о хапшењу петоро Срба на Косову и Метохији, а да нико није објаснио зашто. Зато је само нешто касније Брнабићева са жаљењем морала да констатује да „неодговорни наступи Приштине бацају огромну сенку на самит о Западном Балкану у Лондону“.
После свега, не чуди што се све чешће провлаче стидљива запажања да након пет година Берлински процес по питању Западног Балкана готово да није макао од почетка. Нико се више и не сећа шта је било договарано још од првог самита у Берлину, који је, као и сви остали, требало да створи привид како се ипак крећемо заједнички ка ЕУ, оној која већ неко време није у стању да се избори ни са сопственим проблемима.
Или смо ми Балканци целу ствар погрешно разумели. Пре ће бити да је Берлински процес геополитички инжењеринг најмоћније чланице ЕУ и њене канцеларке да тиме овај регион држи на ужету, не би ли био предупређен уплив других све моћнијих играча на Балкан. Засад Русије и Турске, а сутра можда и Британије.
Није Лондон који напушта ЕУ џабе био домаћин самита оних који би у ЕУ, а не зна се кад ће. И неће џабе 2020. и 2021. године да издвоји 90 милиона евра „зарад снажења безбедности Балкана“. Дупло више него ове и идуће године.
А лидери Западног Балкана се виде и догодине на некој лепој фотографији, вероватно из Пољске са наредног самита, опет са причом како добро напредујемо. Па ако и нема користи, не може да шкоди.
