Шпански портал „Дијарио“ најавио је да ће тамошња власт, када на снагу ступи закон којим та земља жели и коначно да се обрачуна са диктаторским режимом Франциска Франка, највероватније у земље рођења изместити гробове Анта Павелића и Вјекослава Лубурића.
Према слову новог шпанског закона, гробови Павелића и Лубурића ће највероватније, ако не буду измештени, бити премештени на нека „мање видљива места“, (читај: склонити од погледа јавности), доћи до, како се наводи, низа врло чудних договора по којима би њихови остаци били транспортовани у матичну државу — Босну и Херцеговину.
Павелић је, наиме, рођен у Коњицу, а Лубурић у Љубушком.
Обојица су након Другог светског рата бежала под окриље фашистичких диктатура по Шпанији и Јужној Америци како им се не би судило за ратне злочине, па су тако и последње, или можда претпоследње почивалиште пронашли у Мадриду, односно у Валенсији.
А како су у Шпанији, због пеглања идеолошког сукоба унутар нације, слична места толерисали и након смрти Франциска Франка, Павелићев и Лубурићев гроб нису дирали, они се ни посмртно нису враћали у БиХ, још мање у Хрватску, којима, како пише „Експрес“, није ни пало на памет да их траже назад.
Али су се зато, напомиње се, поједине истакнуте особе итекако компромитовале кад се испоставило да су посетили гробове двојице од „најгорих злочинаца против човечности у квислиншком режиму НДХ у Другом светском рату“.
Подсећа се да је, на пример, у пролеће или лето 1996. тада 30-годишњи фудбалер Давор Шукер позирао поред Павелићевог гроба на мадридском гробљу Сакраментал де Сан Исидро.
У црвеној мајици кратких рукава и фармеркама позирао је Шукер, који је тада управо прешао из Севиље у Реал, и био на врхунцу каријере још наредних неколико година, па је ангажман у Мадриду искористио како би проверио да ли је тај гроб заиста од злата или обичан, камени, с украсним елементима близу кича.
Када су те фотографије процуриле у јавност 2010. врло занимљива је, пише Експрес, била реакција Ћире Блажевића, који је, између осталог, констатовао да је Шукер спортиста и да је највеће пријатеље имао међу Србима, попут Мијатовића и Савићевића.
„Заборавимо прошлост! Ако се будемо тамо враћали, онда најбоље да и једни и други идемо у… “, говорио је тада Ћиро.
Али није то откриће било и једини скандал. Испало је да се Шукер није осрамотио само зато што је обишао гроб човека ког су чак и масе усташа презирале из много разлога, него и због посебног друштва у којем је тада био.
Касније је, додаје се, откривено да је Шукер на Павелићевом гробу био са сада покојним Зораном Петровићем, који је био један од оптужених у процесу против тзв. злочиначке организације и то за судски недоказано наручивање убиства.
Трећи у тиму на гробу Павелића био је тога дана Миљенко Жаја Кројф, који је једва преживео жестоку експлозију аутомобила у јулу 1999. усред вожње у Дубрави, након које је остао инвалид.
Године 2003. Павелићев гроб је посетио актуелни министар здравства у Хрватској Милан Кујунџић, а његово објашњење за то је било да тада није био у политици и да је тамо отишао из радозналости.
„Павелић је једна несрећна особа из хрватске историје“, изјављивао је касније, између осталог и за „Експрес“, те да ће из истих разлога посетити и Титов гроб, када га некада пут наведе у Београд.
„Експрес“ напомиње да је остало нејасно да ли је те 2003. организована групна посета Павелићевом гробу.
„Експрес“ пише да има много тога занимљивог у том посећивању Павелићевог гроба, а као посебно занимљиво издвајају то што се, како кажу, тиме људи јавно баш не бусају у груди.
„Није да их је срамота да то признају, али то место, одавање поште усташкој идеологији и данас је у Хрватској увелико табу, тачка зазора, иако, има тих посетилаца и данас. С разним мотивима“, закључује портал.