Копредседавајући Српског Кокуса у Конгресу САД, конгресмен Тед По из Тексаса уручио је писмо премијерки Србије Ани Брнабић у којем тражи да буду објављена документа у вези са суђењем и погубљењем Драгољуба Драже Михаиловића. У писму се наводи да је генерал Михаиловић играо кључну улогу у спасавању стотине страних пилота током Другог светског рата, укључујући и америчке.
„Он и људи којима је командовао показали су изузетну храброст у одбрани наших пилота током мисије ’Халјард‘, тако да верујем да би у част и успомену на њега околности његове смрти требало да се учине јавним“, пише у писму.
„Из Чикага моји“ недовољно упућени?
Српски кокус у Конгресу доста зависи од српске дијаспоре у Америци, каже за Спутњик историчар Предраг Марковић, а тамо постоји група која негује равногорске традиције.
„Они нису сасвим упућени. Безброј пута су објављени документи о суђењу Дражи Михаиловићу. У последње време су у великој мери објављени и документи УДБЕ о томе. Тако да не знам шта би ту могло ново да се сазна. Конгресмен сигурно реагује на неку иницијативу тих људи који га подржавају и имају, као и све сличне групе, неке своје опсесивне теме“, сматра Марковић.
С друге стране, Бојан Димитријевић из Института за савремену историју напомиње да не зна личне мотиве конгресмена Поа, али истиче да је судбина генерала Михаиловића ствар о којој се говорило и говори у Америци у српским емигрантским исељеничким круговима.
„О Михаиловићу се говори и у оним круговима америчког ветеранског друштва који су били везани за овај простор и који су још од 1945. врло тешко прихватили да је Михаиловић, који је спасавао америчке ваздухопловце и просто био амерички савезник, био на тај начин погубљен и да је то човек о коме ни дан-данас не знамо где је сахрањен, нити знамо те последње тренутке после суђења до стрељања“, додаје Димитријевић за Спутњик.
Према мишљењу Предрага Марковића, у питању је бирократска инерција и вероватно је Српски кокус добио неко писмо да се то тражи, а амерички конгресмени су обавезни да одговарају захтевима свог бирачког тела.
Жеђ за новим детаљима
„То је захтевало удружење Срба из Чикага, које, наравно, не прати ситуацију. Ако хоће да рехабилитују равногорце, на пример, има много бољих ствари него што су материјали са суђења. Рецимо, ’Халјард‘, операција спасавања америчких пилота, много је драматичнија и боља акција за побољшање имиџа равногораца у америчкој и светској јавности. Но, суђење нема везе са тим“, наводи Марковић.
Можда ти људи нису баш сасвим у материји, сматра Бојан Димитријевић, али је јасно да они траже вероватно нове детаље о Михаиловићу.
„Као човеку, америчком савезнику који је на крају издан и погубљен без неког трага. То је за српску јавност, рекло би се, нешто више познато с обзиром да смо ми овде и пре десетак година имали државну комисију која је утврђивала те околности његовог и ислеђења и погубљења и све оно остало“, прецизира Димитријевић.
Мени се то учинило као добродошао моменат у обнављању неких позитивних страна између српско-америчке историје у протеклих стотину година, додаје тај историчар.
„Државна комисија, чији сам и ја члан био 2009. и 2010. године, утврдила је да релевантни документи о месту и локацији погубљења генерала Михаиловића и осталих са тог суђења нису сачувани, да су највероватније нестали током шездесетих година прошлог века у оној архивској грађи која је уништавана после Брионског пленума, тако да нисмо дефинисали тачну позицију, нити време, ни место његовог погубљења“, истиче Димитријевић за Спутњик.
Како се калио процес четницима
Оно што је комисија утврдила на бази грађе која постоји у Државној безбедности, наводи даље он, јесте да је само Никола Калабић имао одређену везу у хапшењу генерала Михаиловића, а сви остали документи не постоје или бар нису на локацији где би требало, а то је у грађи Државне безбедности Србије.
„Ти документи су налик на многе такве процесе широм Источне Европе. Они највише личе на процес вођама пољске војске у отаџбини која се звала Армија Крајова и били су оптужени као издајници. У том идеолошком рату који је настављен и после Другог светског рата нове комунистичке власти су судиле многима“, истиче Предраг Марковић.
Бојан Димитријевић тврди да је реч о класичном монтираном процесу где је Михаиловић у суштини „судски убијен“ и све је било направљено тако да не само он, него и читава његова организација, читав покрет и читава бивша држава краљевина Југославија буду на неки начин осуђени.
„То је, рекло би се, кључна поента тог суђења — да су осуђене све грађанске и националне струје у српском друштву сем комунистичке која је била победник“, напомиње Димитријевић.