Пред Вишим судом у Београду је пре десетак дана започет поступак за рехабилитацију бившег председника владе за време окупације Србије. Судски процес је поново покренуо лавину питања и контроверзи о Недићевој улози током Другог светског рата.
Историчар Александар Стојановић, аутор књиге „Идеје, политички пројекти и пракса владе Милана Недића“, каже за Радио Спутњик да постоји неколико детаља који су погрешно или тенденциозно тумачени и да у светлу нових истраживања постоје јаснији и прецизнији подаци.
„Две чињенице су везане за предратни период. Недић је био оптужен да је, зато што је био у сродству са Димитријем Љотићем и пре рата помагао његов покрет и да је забрањени билтен ’ЈНП Збор‘ штампан у војној штампарији. Накнадно је утврђено да то није тачно, иако је деценијама преношена ова лажна информација“, објашњава Стојановић.
На сличан начин тумачен је и реферат који је Милан Недић поднео кнезу Павлу поводом италијанске агресије на Грчку 1940. И комунистичка и ревизионистичка историографија су, према Стојановићевим речима, овај реферат тумачиле тако да је Недић проглашен германофилом и профашистички настројеним генералом.
„Он је у том реферату врло јасно анализирао војну ситуацију, да је Краљевина Југославија била окружена савезницама нацистичке Немачке и јасно је упознао кнеза Павла о стању Југословенске војске, да она није у стању да се адекватно супротстави Трећем рајху“, каже Стојановић.
Закључак реферата гласио је да југословенска влада треба да се одлучи којој ће се страни приклонити, с обзиром да је неутралност постала неодржива; други закључак био је да ће, ако се Југославија супротстави Немачкој, држава бити распарчана, а српски народ ће проћи најгоре. Све што је тада предвидео, то се и обистинило, каже Стојановић.
Када је постао председник колаборационистичке владе, Недић је прекршио облике сарадње са окупатором који су дозвољени међународним правом и ту нема ништа спорно, сматра Стојановић, али оно што се пренебрегава јесте колико је пресудан био утицај немачких окупационих снага које Србију нису посматрале као државу, већ као привремено окупирану територију о чијем ће се статусу расправљати тек пошто се рат заврши.
„Сама та чињеница да се, за разлику од свих територија у околини, само за Србију није знало који ће статус имати и какав ће бити статус српског становништва, то је нешто чиме су Немци држали Недића у једној врсти непрестаног шаха“, каже Стојановић.
Изузетно захтевно је за Недићеву владу било и збрињавање великог броја избеглица из НДХ, Војводине и територије Србије које су биле захваћене устанком.
Међутим, према Стојановићевим речима, како је време протицало, Недић је почео да форсира сопствену политичку платформу, да уклапа Србију у немачки „Нови поредак“ са собом на челу.
„Његова влада коренито је радила на различитим врстама политичких и друштвених реформи прожетих ултраконзервативизмом и које су вођене идејама које су биле прикладније неким прошлим епохама него половини 20. века“, сматра Стојановић.
Сличан процес, како каже Стојановић, одвијао се у окупираној Француској где је на власти био маршал Петен — повратак традиционализму, селу и верском мистицизму. Овај програм имао је као циљ мобилисање становништва против комуниста.
Милан Недић не може се једноставно прогласити издајником или патриотом, каже Стојановић јер његов патриотизам је неупитан до августа 1941. Чак је и формирање његове владе било у складу са међународним правом и његова иницијална идеја била је часна и добра.
Међутим, Недићево самоиницијативно укључивање у нацистичку пропаганду, учешће у грађанском рату и злочини који нису били мали, манипулација групама становништва, реформе које је спроводио и негирање уставног поретка Краљевине Југославије су нешто што га, према Стојановићевим речима карактерише као негативну историјску личност.
