Разумије се да вишак ентузијазма поводом оваквих јубилеја увијек испољава слабија страна или она која је тренутно у неповољнијем положају. Стога је овом подсјећању дат далеко већи значај у домаћој јавности у односу на међународну. Америчка публика, стандардно опијена осјећајем моћи или тренутне политичке конфузије, једва да је и забиљежила овај покушај подсјећања на некадашње политичке догађаје и савезништва.
Домаћи аналитичари нису пропустили ни ову прилику да дају стандардна објашњења зашто су, вијек касније, односи између ове двије државе у стилу народне изреке „споља гладац а изнутра јадац“. Зашто званична Америка, без обзира на персоналне промјене у својој спољнополитичкој администрацији, стално има према Србији суштински непријатељски став? Најучесталије је и даље оно „објашњење“ да је за све крив Слободан Милошевић и његова погрешна политика. Заиста, будући да је било најједноставније, задуго је било и најприхватљивије. Али како су пролазиле године и деценије, како су се мијењали актери и државне политике, а став Америке остајао исти, стварао се простор за једно опасно, могуће чак и страшно питање: а шта ако је Слободан Милошевић био у праву? Шта ако су ствари много сложеније него што многи желе да признају?
Јубилеј српско-америчких дипломатских односа обиљежиле су двије вансеријске историјске личности и њихово искрено пријатељство. Ријеч је о нашем, америчком и свјетском великану Михајлу Пупину и Вудроу Вилсону, тадашњем предсједнику САД. Српски народ је толико дужан Михајлу Пупину да би његовом животу и дјелу ваљало посветити много више пажње од оне која му се с времена на вријеме учини у јавном простору. Посебно би то било значајно због младих нараштаја које се окрећу према Западу и ту траже ухљебљење.
Вудро Вилсон, предсједник САД од 1913. до 1921. године, већ је у првој години свог мандата изгубио битку против међународних банака. Он је био дужан да потпише закон о формирању система Федералних резерви, као конзорцијума приватних банака којима је препуштено да контролишу издавање новца у САД. Тиме је долар, умјесто америчке националне валуте постао приватна својина банкарских магната.
Остала је упамћена његова тадашња изјава: „Ја сам најнесретнији човјек. Ја сам нехотично уништио моју земљу. Некад велика индустријска земља је сада контролисана кредитима. Наш кредитни систем је концентрисан. Раст нације као и свих наших активности је у рукама неколико људи. Ми смо постали једна од најгорих и најконтролисанијих влада у свијету. Ми више нисмо влада слободног мишљења, увјерења и гласова већине, већ влада мишљења и присиле мале групе доминантних људи“.
Са економским системом (монструмом) који је тада рођен, Америка се нужно кретала „путањом судара“ са свим вриједностима које се нису могле тренутно и у цјелини обрачунати у новцу. Новац је постао једина сврха а све што је предузимано према другим народима или државама имало је оправдање у повећаном материјалном богатству Америке.
Но свака игра има крај и резултат који није увијек жељен од главних играча. Либерални капитализам је извршио грандиозну прерасподјелу свјетског богатства, и то у корист шачице бесрамно богатих људи и галопирајућег сиромаштва осталог свијета. Резултат у самој Америци је један одсто богатих и 99 одсто осиромашених и ојађених. Америка стрепи за своју будућност јер не зна како ће се овај социјални конфликт разријешити, а мораће будући да је свеколико неодржив.
Стога, било би много исправније закључити да није Србија или било која друга држава у сукобу са Америком, већ са њеним бескрајно моћним али малобројним структурама које се називају „дубока држава“. Амерички и српски народ не уједињује само славна историја и периоди савезништва по оружју. Данас им је заједнички и осјећај материјалне несигурности, апатије и страха од будућности. Заједничка им је и жеља да живе у праведнијем и социјално сигурнијем свијету у којем човјек није само роба или роб.
А такво природно савезништво није мала ствар и не зависи од било којег јубилеја.