Пробојем Солунског фронта српска војска је трајно запосела територију окупиране земље, коначно је ослободивши од окупатора, а недуго затим уследио је потпуни слом блока Централних сила (Немачка, Аустроугарска и Бугарска) на Балкану.
Тај велики догађај једна је од највећих победа српске војске у историји српског народа, а историчари сматрају да је то био највећи савезнички продор за време читавог трајања Првог светског рата.
„Солунски фронт, у историографији познат и као балкански или јужни, био је, може се рећи, споредан фронт“, каже историчар Чедомир Антић, цитирајући речи тадашњег британског политичара — „иако од најмање важности, он се показао од огромног значаја“.
„Подсетићу на речи немачког цара Вилхелма Другог, који у писму бугарском краљу Фердинанду сматра срамотним што је, како је он рекао, 60.000 српских војника, а било их је, наравно, више, одлучило судбину рата“, каже Антић за Танјуг.
Српска војска, око 150.000 војника, није била сама на Солунском фронту, који је бројао укупно 650.000 војника, али је по бројности била друга војничка формација, одмах после Француза, наводи Антић.
Иако су снаге биле равноправне, и иако је фронт пробијен на једном малом одсеку, који су држале српске трупе, требало је свега неколико седмица да српска војска уђе у други по значају град земље — Скопље, а већ 1. новембра српске трупе ушле су у Београд.
„Током наредних дана ослобођене су све српске земље. Српска војска је ушла у Црну Гору, Босну и Херцеговину, Срем, Банат, Бачку и Барању, Славонију, дошла је и до далматинских градова који су били угрожени од Италијана, и коначно ослободила Ријеку“, истакао је Антић.
То је био велики успех, и да није било пробоја Солунског фронта, не би ни победа била тако велика и тако сјајна, закључио је Антић.
А једно од централних места те велике српске победе у Првом светском рату свакако представља Зејтинлик, место у Солуну где се налази Српско војничко гробље, у чијем су склопу смештени гробови српских, али и савезничких бораца погинулих у пробоју Солунског фронта.
Ово место српског ходочашћа, реконструише се уз финансијску подршку Владе Србије, тачније Министарства за рад и запошљавање, а према пројекту санације који је израдио Републички завод за заштиту споменика културе Београд.
„Пројектом је обухваћена санација гробља као целине. Предвиђено је да се тераса костурнице санира и заштити новом хидроизолацијом. Унутар крипте ради се на реконструкцији малтера на зидовима, плафонима и сводовима, а уградиће се и нове електроинсталације“, кажу у Републичком заводу за заштиту споменика културе.
Како наводе, земљани плато око костурнице се такође санира, а биће изграђен и ваздушни простор који ће омогућити исушивање читавог објекта.
Они напомињу и да Генерални конзулат Србије у Солуну води радове који би, према плану, требало да буду завршени до краја септембра, када се и обележава сто година од пробоја Солунског фронта.
Српско војно гробље централно је гробље у односу на читав меморијални комплекс. У њему су похрањени остаци 7.441 српског ратника.
Удар са Солунског фронта савезници су почели темељно да припремају од јуна 1918. године.
Нови главнокомандујући, генерал Франш д′Епере, прихватио је предлог српске Врховне команде за општу офанзиву и пробој на сектору српског фронта, подсећа јавни сервис.
У наредби генерала Франша д′Епереа стајало је да артиљеријска припрема на целом фронту почне 14. септембра, да пешадијски напад Срба крене 15. септембра, а Француза 24. септембра.
У наредним данима обе српске армије наставиле су са потискивањем непријатеља, а крајњи исход било је овладавање долином Вардара. На овом успеху генерал Франш д′Епере честитао је српској Врховној команди. Команда је указом од 26. септембра промовисала Петра Бојовића у чин војводе.