У једном железничком вагону на забаченој прузи у шуми Компијењ, у Француској, 11. новембра 1918. године потписано је примирје. Због тога се у Србији од 2012. тај дан обележава као државни празник Дан примирја. Српски војници имали су значајну улогу у Првом светском рату, али чини се да су савезници некако увек умањивали њихов значај. С друге стране, потомци бораца у Првом светском рату можда и олако прихватају трагичну судбину својих предака.
„Ми смо генерација која је навикла на 29. новембар, тако да ће и овим новим генерацијама бити потребно неко време. Ми смо одрасли на историји Другог светског рата, учили смо целе једне године о партизанским офанзивама, а Први светски рат је био само једна лекција у уџбенику“, каже Слађана Зарић, новинарка РТС-а и ауторка бројних документарних филмова из српске историје, у емисији „Спутњик интервју“.
Француска је потписала на Западном фронту примирје са Немачком, а наш саговорник историчар Миле Бјелајац подсећа да су била и нека друга примирја.
„Италија га је потписала са Аустроугарском, и то је последњи службени акт бивше монархије. Београд је град у коме је потписано последње примирје Првог светског рата 13. новембра са Мађарима и то у данашњој Библиотеци града Београда“, каже Бјелајац.
Он сматра да је веома важно рећи да се деценијама после Првог светског рата па готово и данас занемарује улога француске и српске војске на Солунском фронту. Каже да су то армије које су пресудиле убрзање краја рата, а да у офанзиву на Солунском фронту у тај блицкриг нико није веровао.
„Све савезничке офанзиве почеле су после пробоја Солунског фронта, укључујући тај релативно приметан успех америчких армија на Западном фронту“, каже Бјелајац.
На питање зашто је Србија запоставила тај датум у својој историји, Бјелајац каже да је СФРЈ земља помирења, пошто је настала од победника и поражених.
„Онда је негде тражена мера равнотеже. Да не би били повређени осећаји једних и других настојало се да и победа и 1945. и победа из 1918. постану полако ствар свих грађана Југославије. Србија је негде тим прећуткивањем жртвовала победу за опште добро“, каже Бјелајац.
То је један трагичан период у српској историји, сагласни су наши саговорници.
Новинарка Слађана Зарић прошла је пут српске војске док је радила филм „Срби на Крфу, сто година од албанске голготе“.
„Ишла сам свим правцима, пошто их је било више. Ишла сам колима, и није било усред јануара. Кад видите тај предео, то је планина за планином. Као да је неко узео Земљину кору и згужвао је, па онда кад дођете у луку Свети Јован Медовски у ствари видите каква је то увала, зашто је био проблем евакуације војске. Али оно што је можда доминантно целим путем, јесте да ја то данас не бих издржала и да данашње генерације не би издржале то што су они тада издржали. Некад се запитам да ли смо ми потомци тих људи“, каже Зарићева.
Бјелајац додаје да је 11. новембар само један начин да одамо признање тим људима који су, како каже, били неког другог кова.
„Можда зато што је то била земља сељака. Они су лакше издржавали ране, навикли су на зиму, на оскуднију исхрану. Хирурзи сведоче у историји медицине Првог светског рата да су наилазили, кад би санирали рањенике на Солунском фронту, на самостално зарасле ране на цревима из Балканских ратова“, каже Бјелајац и подсећа да није било железнице за транспорт нити добрих путева.
Сагласни су и да је вера народа у његове официре и вође била јача и да је то носило тадашње генерације. Људске слабости су постојале, било је и дезертерства и непослушности.
Слађана Зарић се надовезује да постоје људи чију судбину нисмо ни после 100 година расветлили. То су људи који су били заробљени у логорима.
„Око 90.000 људи страдало је у логорима у Аустроугарској и у Бугарској. Многи људи не знају да је Матхаузен постојао и у Првом светском рату и да је тамо умрло 8.000 људи који су се национално изјашњавали као Срби. Наш менталитет — ако нисте погинули у борби онда нисте јунак, а велики број логораша били су војници“, каже Зарићева.
Почаст српским војницима враћена је у чувеном вагону, где је 1918. потписно примирје. Коштало је доста труда и воље покојног амбасадора у Паризу Предрага Симића да се та застава врати тамо где јој и место.
„Били смо раме уз раме, верни савезник читавог рата, укључујући наше учешће на самом Западном фронту. Било да се ради о Србима добровољцима који почетком 1916. нису могли да се придруже српској војсци него су улазили у састав француских снага Легије странаца, било да су учествовали парцијално и током Верденске битке и касније док се нису пребацили на Солунски фронт. Дакле, имали смо и живо учешће на Западном фронту“, каже Бјелајац.
Историчар каже и да би српска застава требало да добије своје место и у меморијалу у Нормандији, где су такође постављене све заставе, чак и бивших непријатеља.
„Али није било српске заставе, нити југословенске, јер наводно нису познати подаци о томе да су и Срби учествовали у Нормандији или у касним операцијама за ослобођење Француске. Наравно, Срби јесу учествовали, и управо једна књига говори о херојима Србима у америчкој армији у свим ратовима и показује да су били на многим истакнути местима, укључујући оне падобранце који су први скакали још у току ноћи у залеђе Нормандије, па до оних који су се борили на плажама. Значи незаслужено су Србија и Срби остали без заставе на меморијалу у Нормандији, то је још нешто што треба да се исправи“, каже Бјелајац.
Указује и да у бројној војној и историјској литератури нећете наћи српску војску и српске победе, а на питање да ли тога има довољно у уџбеницима он каже:
„Пишу их наше колеге, али морају да воде рачуна о простору који им даје план који доноси надлежно министарство. Али није више ни надлежно министарство једино које треба кривити због тога. Ми смо свих ових година нашег пута у Европу стално под неким захтевима наших пријатеља из Западне и Средње Европе да смањујемо ту националну историју, да смањујемо ту компоненту. Чак су нам поручили и почетком 2013. да смањимо тон и да не пустимо баш тако неко одушевљење кроз медије и кроз јавност приликом обележавања стоте годишњице од почетка рата. То је све један атак на историјску свест овог простора и народа“.
