На 19 километара од обале Луизијане налази се место са којег се од 2004. године у море баца 300-700 барела нафте сваког дана, откако је платформа у власништву компаније „Тејлор енерџи“ потонула у клизишту насталом услед урагана Ивана.
Многе бушотине на тој платформи нису од тада затворене, а званичници упозоравају да би мрља могла током века да настави да се шири.
Узевши у обзир да никакве поправке нису у плану, ова мрља прети да баци у сенку еколошку катастрофу „Дипвотер хорајзон“, насталу услед изливања нафте у Мексичком заливу 2010. године и постане највећа еколошка катастрофа у САД, преноси Танјуг.
Истовремено са овим дешавањем, наводи се, администрација америчког председника Доналда Трампа предлаже досад највећу експанзију зајмова за нафтну и гасну индустрију, са потенцијалом да се отвори скоро читава континентална плоча за бушење у мору.
То подразумева Атлантску обалу, где није било бушења више од пола века и где има двоструко више урагана него у Мексичком заливу, наводи лист.
Овај план је уследио упркос страховима да је нафтна индустрија лоше регулисана и да планета треба да смањи фосилна горива због климатских промена и чињенице да 14 година након што је ураган оборио „Тејлорову“ платформу, уништене бушотине испуштају толико нафте да су истраживачима требали респиратори током процене штете.
О „Тејлоровој“ нафтној мрљи зна се врло мало ван Луизијане зато што компанија покушава да то држи у тајности, надајући се да ће на тај начин заштитити своју репутацију и информације о својим операцијама, било је наведено у тужби која је на крају приморала компанију да објави план чишћења.
Мрља је била скривена шест година пре него што су еколози наишли на њу и то док су надгледали последице несреће на платформи „Дипвотер хорајзон“, компаније "Бритиш петролеум", неколико километара северно од локације „Тејлорове“ мрље.
У данашњим околностима климатских промена и топлијих мора, олује су све чешће и интензивније, а почев од Иване из 2004, неколико урагана је до сада уништило или оштетило више од 150 платформи за само четири године.
У Луизијани се са платформи обалских нафтних танкова сваке године у море излије око 330.000 галона сирове нафте.
Мексички залив представља један од најбогатијих и најпродуктивнијих региона за нафту и гас у свету, а очекује се да ће ове године дати више од 600 милиона барела, што чини 20 одсто укупне америчке производње нафте, а владини аналитичари тврде да још се испод земље налази још 40 милијарди барела.
У водама код Луизијане има око 2.000 нафтних платформи, а скоро 2.000 других код обала њених суседа Тексаса и Мисисипија.
Четири године након несреће, Обалска стража која је вршила наџор над мрљом, обавестила је „Тејлор енерџи“ да је мрља прерасла у „значајну претњу околини“, а компанија се договорила са властима да покрене фонд вредан 666 милиона долара да заустави ширење нафте.
Од тада је „Тејлор“ предузео разне мере, али је нафта наставила да цури.
Скоро деценију након урушавања платформе, влада је оценила да је стварни ниво цурења нафте у Залив 1-55 барела дневно, док данас процене говоре да је у питању до 700 барела (један барел има 42 галона).
Упркос томе, америчка Национална агенција за океан и атмосферу још је у раним фазама процене ресурса подморског живота, на основу чега би могла да објасни последице „Тејлорове“ мрље, а са издавањем биолошких последица нафтне мрље „Бритиш петролеума“, касни више од три године.
Четрнаест година након „Тејлора“ и 10 након „Дипвотер хорајзона“ америчка влада и даље није у потпуности упозаната са снагом последица нафтних мрља по подморски живот, у којем су, према наводима стручњака, највише угрожени велики сисари попут китова и делфина.