Адмирали у Пентагону јавно говоре како се америчка ратна морнарица спрема за ратни окршај са руском флотом у Северном мору и на Атлантику, вероватно је Арктик тај „драгуљ“ који их жуља, док генерали из америчке стратешке команде поручују „како их најновија руска оружја не могу импресионирати“.
Споразумом пет земаља Каспијског региона, што је велика победа Москве, земље које не излазе на Каспијско море не могу у том подручју да имају и војне базе, чиме је Русија стабилизовала војну ситуација на свом јужном крилу. После Крима сада и Каспијско море. У Вашингтону ће полудети од муке. Премештање главне руске морнаричке базе у Каспијском мору на нову локацију то и потврђује, а руска ратна флота, наоружана крстарећим ракетама типа „калибар“, има сада у Каспијском мору сигурну акваторију за дејства и изван тог подручја, јер нема ко да је у том подручју било чиме озбиљно и угрози.
После недавног састанка Путина и Трампа у Хелсинкију може се поставити и питање: је ли крај 2018. године уједно и крај свих досадашњих америчко-руских споразума о контроли конвенционалног и нуклеарног наоружања? Судећи по вестима из Вашингтона и Москве могло би се о томе тако и говорити. Наиме, САД су обуставиле давање података Русији о броју и распореду својих конвенционалних снага у Европи под изговором да се Русија не придржава споразума о ограничењу конвенционалних снага у Европи, а у складу са споразумом ЦФЕ, који је потписан између НАТО-а и Варшавског уговора 19. новембра 1990. године у Паризу. Тада су 22 државе Европе потписале споразум који је на блоковском нивоу ограничио број војника, борбених авиона и хеликоптера, тенкова и артиљерије на простору европског континента, од Атлантика до Урала. То је заправо био и моменат краја Хладног рата, споразумом су утврђени механизми контроле армија НАТО-а и Варшавског уговора, ограничен је број тенкова у оклопним бригадама, број топова у артиљеријским бригадама, прецизиране су узајамне мере обавештавања када се једна јединица премешта на нову локацију, уведене су редовне узајамне инспекције војних објеката и јединица, на основу тог споразума уништено је као вишак близу 60.000 комада тенкова и артиљеријског наоружања. Иако је све то допринело повећаној стабилности на европском тлу, споразум је у зачетку имао и својих великих мана, није обухватио морнаричке снаге НАТО-а и Варшавског пакта. Американци нису дозволили да се ограничи моћ њихове Шесте флоте, па су све ратне морнарице у Европи остале изван тог споразума. То је и дало могућност да је свако могао вишак својих копнених снага, па и тенкова, да пребаци у морнаричку пешадију и тако избегне лимите.
Годину дана након споразума распао се Варшавски пакт, распао се и Совјетски савез. Године су пролазиле и на састанку у Истанбулу у новембру 1999. године државе потписнице споразума одлучиле су се на ревизију документа, како би он боље одражавао нову стварност у Европи. Нова верзија споразума ограничавала је војне ефективе државама, док је то раније било за пактове, НАТО и Варшавски уговор. Но, ту нову верзију споразума ратификовале су само четири земље: Русија, Украјина, Белорусија и Казахстан. Да би уговор био правоваљан мора да га ратификује свих 30 држава-потписница из Истанбула.
Чланице НАТО-а не желе да ратификују споразум из Истанбула, јер тврде да Русија није испунила своју обавезу из тог документа, а то је повлачење руске војске из Грузије и Молдавије, што је обећала 1999. године. У међувремену је Русија повукла своју војску из Грузије, док у Молдавији сада има само око 1.000 војника мировњака који, заправо, чувају огромна војна складишта некадашње 14. армије Совјетског савеза. Тачније, руска војска је изашла из Грузије још 2008. године, наравно ако Јужну Осетију и Абхазију не рачунамо као територију Грузије.
Но, Русија је 12. децембра 2007. године увела мораторијум на споразум о конвенционалном наоружању у Европи, и на првобитни уговор из Париза и на ревизију уговора из Истанбула. Москва то објашњава да се НАТО није расформирао, иако је Варшавски пакт престао да постоји, да НАТО довлачи и размешта војне ефективе у државе некадашњег Варшавског пакта и Совјетског савеза, да се тиме драстично мења однос војних снага у Европи на штету Русије, да се нове америчке војне базе инсталирају близу руских граница, а на територијама нових чланица НАТО-а, да Русија не може да се држи војних рестрикција ако се НАТО не држи истих ограничења, да на јужним границама Русије на сваки руски тенк долази по 11,6 НАТО тенкова, а на сваку руску артиљеријску јединицу долази више од 8,3 артиљеријских јединица НАТО-а.
Постојећи споразум ЦФЕ ограничавао је покрете и величину војних ефектива у две за Русију посебно значајне регије: област око Санкт Петербурга и на јужном Кавказу. Војна област око Санкт Петербурга за Русију је стратешки војни правац, управо због балтичких држава чланица НАТО-а, које нису ратификовале нову верзију споразума, што им дозвољава стационирање снага НАТО-а на њиховим територијама. Како то виде генерали у Москви, НАТО авиони на десетак минута лета од Кремља, у време светске битке за нафту, воду и храну, не треба ни претпостављати. Јужни Кавказ такође је за Русију стратешки важно подручје, нафта, али и „меки трбух“ Русије.
Зато се и може очекивати да ће Москва после неуспелих вишегодишњих настојања да увери земље чланице НАТО-а да приступе ратификацији споразума из Истанбула, а Кремљ је најавио да би у том случају свој мораторијум на тај документ одмах повукао, у областима јужног Кавказа и Санкт Петербурга спровести ново јачање руских војних ефектива.
Са своје стране, Американци задржавају у Европи делове некадашње четири борбене бригаде: делове Другог „страјкер“ оклопног пука у Графенверу у Немачкој, део 173. ваздушно-десантне бригаде у Вићенци у Италији, део Друге бригаде Прве тенковске дивизије у Баумболдеру у Немачкој и мањи део бригаде из састава Прве пешадијске дивизије у Швајнфурту у Немачкој. Највећи део свих тих снага, укупно ефективе од две бригаде, требао је још раније да се врати у САД. Питање повратка америчких трупа из Европе сада је у уској вези и с изградњом америчког антиракетног штита у Пољској и Румунији, јер све те инсталације и ракетне положаје мораће да штите и опслужују, пре свега, амерички војници. Амерички антиракетни штит у Европи појављује се, поред ширења НАТО-а на Исток, као узрок трајног захлађења између Москве и Вашингтона, па је из Москве још пре више година поручено „да ће Русија изаћи из споразума о нуклеарном разоружању СТАРТ-3 и да ће поставити на својим западним и јужним границама ракете ’искандер‘, ако се настави изградња антиракетног штита без споразума са Русијом по том питању“.
Односи Москве и Вашингтона далеко су од добрих. Одустајање од потписаних војних докумената доводи у питање будућност било каквих војних споразума између Америке и Русије, а то је предзнак дуже зиме на европском континенту.
О свему томе у емисији „На нишану Лазанског“ говоре политиколог Александар Павић и публициста и новинар, дугогодишњи дописник из Лондона Синиша Љепојевић.
