Ауторка руских бестселера: Свака част Харију Потеру, али где је српска фантастика?

Руска књижевница Марија Семјонова боравила је први пут у Србији и каже да су јој се људи овде веома свидели.
Sputnik
Следеће године, правац Казабланка! Како су Сајам обогатили гости из Марока (видео)

Марија Семјонова је познато име у Русији, пише романе из различитих области епске фантастике, углавном словенске или нордијске. Писала је историјске романе о животу словенских племена, писала је и кримиће, а укупан тираж њених дела до сада је премашио два милиона примерака. 

Код нас су објављена четири романа епске фантастике о Вукодаву, последњем ратнику из племена Сивог пса, и два њена историјска романа — „Валкира“ и „Мач мрвих“. Сада је у току превођење популарне енциклопедије о свакодневном животу старих Словена, под насловом „Ми смо Словени!“, коју је Марија Семјонова написала још 1993. године. 

Како бисте нам описали главне теме Ваших књижевних радова?

— Мене највише занимају душа наших далеких предака, светоназор, поглед на свет наших далеких предака. С једне стране, да појмим њихов поглед на свет, а када то схватимо, да нам то помогне да боље схватимо данашњи свет. С друге стране, врло је занимљиво све то разматрати и разјашњавати — како су наши преци на други начин одговарали на разна вечна питања, а, такође, како су решавали питања сопствене епохе, оног времена у којем су живели. Мени је занимљиво да то проучавам и да после о томе причам читаоцима, уплићући све то у занимљиве приче. 

Крајем октобра и почетком новембра били сте први пут у Србији. Какви су утисци? 

— Премда сам ту била први пут физички, одувек сам слушала много тога о Србији. Србија, то је нешто што је у души сваког Руса. Када сам доспела ту — као да сам стигла код рођака, код најрођенијих, највољенијих рођака које до сада нисам видела. И тај осећај у мени стално нараста. У Србији се не осећам као странкиња. Видим како се овде односе према Русима. 

Свет ће променити књиге, а не диктатори и оружје

Највише ме је занимало да ли ће се стварност поклопити са мојим претходним мишљењима, да ли ће се подударити са оним што сам у подсвести одувек носила. 

Лепих градова и лепих места на свету има много и ја сама живим у најлепшем граду, Санкт Петербургу. Зато сам овде највише гледала људе. Људи су ми се веома свидели. 

Били сте на Београдском сајму књига? 

— Јако ме радује занимање Срба за књигу, за читање. С друге стране, непријатно ме је зачудила потпуна надмоћ латинице и западне књижевности преведене овде. Као да су се Срби одучили да не пишу нешто своје и као да су заборавили на руску књижевност. Тек касније сам сазнала да постоји и српска епска фантастика. На томе раде писци, а то не може да ме не радује. Али некако је испало да ја те књиге нисам видела на Сајму. Зато сам на све стране видела Харија Потера. Ја сам га читала и у оригиналу, на енглеском, то је добра књига. Грех је да је грдимо. Али поред Харија Потера има и веома много других књига, па и оних које су Срби писали на тему српске историје и културе. Волела бих да видим више таквих књига. 

Матија Бећковић за Спутњик: Они који управљају светом мисле да нам је довољна лаж (видео)

Можете ли да нам кажете нешто о Вашим књижевним плановима?

— Сада је у току писање дугачког романа „Браћа“. До сада су објављене две књиге, сада пишем трећу. Мислим да ће ту књигу Срби моћи да разумеју готово без превода. У тој књизи има јако много старинских, руских речи. 

То је књига епске фантастике, о народима који насељавају тај измишљени свет, који су нешто попут различитих словенских народа који су живели у раном Средњем веку. И тај свет доживљава удар комете. Шта је испрва било? Пожари и земљотреси, а потом је уследила дугогодишња зима. У том свету се одвијају судбине мојих јунака. 

Док сам била у Србији, Сава Росић, мој преводилац, која је ватрени родољуб, испричала ми је много људских судбина из савременог живота и из историје српског народа. Ту историју, наравно, нисам знала у свим појединостима. Њене приче су у мени изнедриле неколико линија сижеа које сам забележила и сада ћу то даље да развијам у свом роману. Хвала Србији, хвала Сави… 

А. Андрић,

превела С. Росић

Коментар