Прошао кроз кругове пакла, а и данас мења свет

На данашњи дан Александар Солжењицин напунио би сто година. Мада је отишао раније, Русија га није заборавила — на малом тргу, у улици која носи његово име, подигнут му је споменик. На његово велико дело подсетио је и руски председник Владимир Путин, нагласивши да су његов глас и његове идеје још живи.
Sputnik
Солжењицин је био у праву: Русија је постала слободна, Запад поробила политичка коректност

Александар Солжењицин није био само писац, био је борац — не за демократију, не за правду и не за истину, мада их је сматрао условом да живот буде достојан човека. Био је борац за свој народ. Вечито га је мучило питање „како уредити Русију“, што је резултирало и књигом с таквим називом, продатом у 27 милиона примерака.

Да ли је био писац или публициста, покушавају деценијама да дефинишу многи, јер су и његови говори, међу којима се посебно истиче онај приликом добијања Нобелове награде, и такозвана „харвардска реч“, и публицистика „Русија у провалији“, исто као и романи, почевши од „Једног дана Ивана Денисовича“, па све до последњег, „Двеста година заједно“, били заправо програмски радови који су потресали друштво. Али ако и даље важи дефиниција да је „писац онај човек чије књиге мењају људе“, онда је Солжењицин био велики, а у данашњем тренутку и највећи руски писац.

Споменик Александру Солжењицину

Његова дела су заиста мењала свет. После сваког од њих појављивали су се нови поклоници, али и нови непријатељи. На сваку његову књигу, следио је низ књига-одговора, које се ни по чему нису могле мерити са узрочником и представљале су само доказе људског неразумевања, зле воље, па и мржње, а врло често и чистог пи-ара; ако се у наслову појавило име великог писца, то је сасвим сигурно значило и добру продају.

„Американ тинкер“: Како је Солжењицин пре 40 година прозрео раскол Запада

Живот није мазио Александра Солжењицина, окусио је и болест (рак) у младим годинама, и прогонство у Сибир, и дисидентски живот, и затвор због „издаје државе“, и протеривање из домовине, али му је судбина све то надокнадила претварајући такорећи сваку његову реч у драгуљ. Када је као потпуно непознати сеоски учитељ математике и физике из Рјазња објавио причу из логорског живота „Један дан Ивана Денисовича“, преко ноћи је постао готово најпопуларнији писац у земљи. Бившег логораша лично Хрушчов предлаже за Лењинову награду за књижевност. Прича му доноси светску славу. Некоме би то било довољно за цео живот, али Солжењицин наставља да пише о логорима, па још има храбрости и да учи вође животу, да их подсећа на савест и морал. Пише књиге у којима открива Стаљинове злочине, тајно их пребацује на Запад, објављује до тада невиђену критику пролетерске власти…

Председник Владимир Путин полаже цвеће на споменик Александру Солжењицину

Све се то завршава прогонством из Совјетског савеза.

 

Богато дело и Нобелова награда отвориће „совјетском дисиденту број 1“ сва врата на Западу. Они који су га тако радо примили и омогућили му да на миру у Вермонту настави да ради, биће шокирани кад схвате да не могу да га употребе као оружје против Совјета. Штавише, он ће у чувеном говору на Харварду жестоко критиковати Запад и такозване западне вредности, што ће му преко ноћи затворити све путеве у западне медије и угасити рефлекторе који су годинама били упрти у њега.

Ако бациш камен на прошлост, будућност ће те убити из пушке

Срећан што је комунизам срушен, враћа се у своју земљу, али обишавши је возом целу, схвата да је народ из лошег доспео у горе, да се његова Русија нашла „у провалији“, и не устручава се да то напише. Никад се није бојао да каже оно што мисли, није постојало оно што не треба говорити, што је непријатно или се не сме. Први говори о милионима Руса који су распадом СССР-а остали изван матичне земље, први говори о табу теми „јеврејско питање“, жестоко критикује Горбачова и Јељцина, 1990. одбија да прими државну награду, а орден 1998. године. Шокираће свет и руску либералну јавност кад 2007. од „кагебеовца Путина“, кога доживљава као веома позитивну личност, прими државну награду.

Славних 10 књижевника из тамнице: Они су стварали иза решетака (фото)

Девиза по којој је живео и показао целом свету да је такав живот могућ јесте „живети по савести“. А такав живот није нимало лак, па га је можда и уморио, иако је био окружен пажњом и љубављу, не само своје породице, него и великог броја пријатеља и поклоника. Можда је зато у последњем интервјуу „Шпиглу“, кад му је новинар пожелео дуг живот, одговорио: „Не, не, доста је“.

Волео је да умре у лето, и у кући. Испуниле су му се обе жеље.

Коментар