Насловна страна новог броја државног недељника „Илустроване политике“, на којој су непримереном илустрацијом приказани новинарка Љиљана Смајловић, председник Комисије за истраживање убиства новинара Веран Матић и амерички амбасадор Кајл Скот, изазвала је праву буру у јавности.
Новинарка и колумнистикиња листа „Недељник“ Љиљана Смајловић подсећа за Спутњик да је „Илустрована политика“ напада последњих годину дана, откако су Козић и Мартић у том листу.
„Али, у последњих месец дана ти напади су врло систематични, конзистентни и оно што мене највише занима — стално имају једну те исту потку, један исти лајтмотив се провлачи. Тај лајтмотив је то што се ближи крај суђења људима који су оптужени за убиство мог колеге Славка Ћурувије“, каже Смајловићева и подсећа да је у Ћурувијином „Европљанину“ била уредница спољнополитичке рубрике.
„То је случај до ког је мени стало и професионално и политички и људски. Горан Козић и Ђорђе Мартић понављају из недеље у недељу, сада је четврти број како то раде, да нема доказа против оптужених. Козић каже, дакле, ’они можда и ако су криви, не могу да буду осуђени, јер нема доказа‘. Код Мартића, а то је онај човек, да вас подсетим, који је наручио текст, а затим убацио име Славка Ћурувије у ’Експрес политици‘ као издајника који је тражио НАТО бомбе и ставио наслов ’Ћурувија дочекао бомбе‘, дакле тај човек тврди да људи који су оптужени нису убице, него ће пре бити да је убица Зоран Ђинђић, Американци, Британци и тако даље, сви су могући кривци, једино нису ови људи који су оптужени после више од десет година криминалистичке истраге у Србији“, каже угледна новинарка.
Највише је забрињава, како додаје, то што има утисак да се ту очигледно убацују и неке информације Државне безбедности.
„Наиме, када је убијен Ћурувија, ја сам на лице места отишла са колегом из ’Вашингтон поста‘ Мајклом Добсом, који је мој добар познаник и који је угостио Славка, Бранку Прпу и мене у Вашингтону неколико месеци пре убиства. Одједном, Мартић стално говори ’она је дошла као консултант ’Вашингтон поста‘‘, па имам утисак да је он у оно време морао да има ’дебеовску‘ информацију да сам ја тамо била са новинаром ’Вашингтон поста‘. Значи, они воде кампању да људи који су оптужени не могу да буду осуђени, они очигледно располажу удбашким подацима. Они, дакле, бране руководиоце службе који су оптужени да су убили Ћурувију. По њима, Славко је био ’издајник који је тражио бомбардовање‘, а ја сам одговорна што сам била ’консултант ’Вашингтон поста‘‘, па је због моје улоге у ’Вашингтон посту‘ тај лист тврдио да је режим убио Славка, па је због тога настављено бомбардовање још три месеца…“, указује Смајловићева и истиче да јој се та њихова упорност и систематичност у тим тезама чини опасном.
„Тим пре што када Комисија за расветљавање убистава новинара каже: ’Сумњиво нам је ово суђење, растегло се пет година, одбацују се главни докази…‘, тада се јаве Адвокатска комора, Врховни касациони суд, Високи савет правосуђа, Друштво судија, што ми је најшокантније и сви кажу: ’Не можете ви тако да говорите, то је притисак на суд‘. А када ови људи који су били на неки начин упетљани у то убиство кажу да нема доказа и да не можете да осудите ове људе, нико се не јавља да каже: ’Ово је притисак на суд‘, примећује Смајловићева.
Комисија за расветљавање убиства новинара, каже она, бар прати суђење.
„Ми знамо да судије упорно избацују главне доказе, а Апелациони суд враћа те главне доказе. Али ови људи, Ђорђе Мартић и Горан Козић, они не прате суђење. Одакле њима подаци да нема доказа и зашто то Друштву судија, Касационом суду и Адвокатској комори није сумњиво као могући притисак на суд?“, пита Смајловићева.
На питање да ли је овим поводом у контакту са Вераном Матићем и да ли ће тужити „Илустровану политику“ и људе који воде кампању против ње, Љиљана Смајловић каже да она, у принципу, не подноси тужбе против новинара.
„Не тужим колеге. Дуго сам била председница Удружења новинара Србије, а као друго, нисам од оних људи који могу да тврде да им то проузрокује велику душевну бол. Мени то не проузрокује велику душевну бол, мене ова ствар брине зато што ми се чини да идемо према лошем исходу и зато што ми се чини да овде судије нешто сумњиво раде са доказима, са главним доказима, са доказима који обарају лажне алибије оптужених људи. Једино што ми наноси бол је брига да ови људи не раде у садејству са неким људима који се труде да се не сазна ко је убио Славка и да се то не обелодани“, категорична је Смајловићева.
Када је о увредама „Илустроване“ реч, како додаје, Веран Матић јој је рекао да ће он сигурно поднети кривичну тужбу за увреду, а она ће, каже, у том случају морати да му се придружи.
На питање коме смета рад Комисије за истраживање убиства новинара, Љиљана Смајловић каже да то смета многим људима.
„НУНС је био незадовољан, а председник НУНС-а Вукашин Обрадовић је поднео оставку под неким изговором, за који се испоставило да је потпуно бесмислен, он се наиме ’уплашио да можда Комисија не предложи за некога неко смањење казне‘. Ништа од тога се није десило, нити је икад постојала таква опасност, нити Комисија уопште може некоме да понуди било шта. Многима који би требало да се боре за решавање тог процеса смета зато што ће, ако се ствар око суђења за убиство Ћурувије добро заврши, ако суд прихвати доказе ако се ово реши, на неки начин, председник Србије Александар Вучић можда профитирати на Западу и овде, као човек који је решио важно питање, који је Србију извукао са списка земаља у којима влада некажњивост злочина над новинарима“, оцењује Смајловићева.
Како каже, постоји један део новинарске заједнице који са највећом скепсом ово прати и напомиње да ни УНС ни НУНС нису издали неко саопштење око суђења.
„Ту има толико компликованих интереса. Ја нисам одушевљена солидарношћу колега новинара, али када је реч о томе коме смета у овом конкретном случају, ово што се догађа око Ћурувије — па смета људима који се плаше да би челни људи Државне безбедности и њихови помагачи, који су били пре тога радници, могли да буду осуђени. Знате, та доказна евиденција коју судије два или три пута избацују, а Апелациони суд враћа, то су подаци базних станица који показују да је шеф Центра државне безбедности Београда Милан Радоњић контактирао двадесет пута оне који су оптужени за непосредно убиство. Ако смем да направим паралелу — сада се много говори о убиству саудијског новинара Хашогија, а главни доказ на који се ослања ЦИА, када каже да са релативно високом сигурношћу може да тврди да је принц Мухамед бин Салман умешан, јесте то што су се тог дана, када је Хашоги убијен, принц и његов главни медијски саветник, за кога се сумња да је умешан у убиство, чули једанаест пута“, каже Смајловићева и додаје да је шеф Центра државне безбедности 21 пут контактирао људе који су оптужени да су пуцали у Ћурувију.
„Наши правосудни органи то желе да избаце из доказног поступка и то мене дубоко обеспокојава. А видим и да је Апелациони суд на нашој страни, који то стално враћа. Уосталом, суђења се тако и намештају, тако што или прихватите лажног сведока, или одбаците доказ“, сматра Смајловићева.
Коментаришући то што су се поводом насловне стране „Илустроване политике“ огласили председник државе, повереница за заштиту равноправности, Министарство културе Србије и министарка Зорана Михајловић, Љиљана Смајловић каже да јој је потпуно несхватљива реакција Министарства културе.
„Они су рекли да то није у духу најбољег укуса, или тако нешто. То са укусом је последње о чему би Министарство требало се изјашњава, да ли је нешто укусно или не. Мени се рецимо чини крајње неукусна та њихова интервенција. Од свих интервенција највише сам изненађена интервенцијом Министарства, поготово што је тамо државни секретар човек који је био главни уредник ’Илустроване политике‘ Александар Гајовић, човек који је раније говорио да му Устав брани да се изјасни о раду ’Илустроване политике‘. Има она формулација када ти на неку рану још досипаш со“, примећује Љиљана Смајловић.
На питање да ли јој нешто значи оставка Козића, Љиљана Смајловић каже — не.
„Занимљиво је да је рекао да је поднео оставку на све уредничке функције. А које је то уредничке функције имао? Шта то значи на све? Он је неки мутан човек са мутном улогом и било би лепо да од Зефирина Грасија, директора ’Политике АД‘, и других одговорних људи у ’Политици‘ сазнамо шта је стварно била улога директора фирме, шта је била улога Горана Козића који је довео Ђорђа Мартића и тако даље. То би помогло да се такве ствари рашчисте, али морам да кажем да ми се чини да је тај Зефирино Граси један потпуно бестидан човек, који се прави да њега ово ништа не дотиче, па и не очекујем ништа од њега, чак ни овакву подругљиву оставку какву је дао Горан Козић“, закључује Љиљана Смајловић за Спутњик.