Деценија и по била је потребна да се утврди да новинарка Дуге Дада Вујасиновић није 8. априла 1994. извршила самоубиство, већ да је убијена. Скоро 15 година се чекало да се открије ко је убио новинара Славка Ћурувију, покретача листова Дневни телеграф и Европљанин. Истрага о убиству новинара Вечерњих новости Милан Пантића траје 14 година.
У јануару 2013. Влада Србије је помогла формирање независне Комисије, на челу са Вераном Матићем, која је испитала све околности под којима су страдали Радислава Дада Вујасиновић, Милан Пантић и Славко Ћурувија.
Докле се одмакло у решавању убистава новинара?
Веран Матић, председник владине Комисије за истрагу убиства новинара данас, две године касније, каже за Спутњик да је хапшење осумњичених за убиство Славка Ћурувије један од првих озбиљнијих резултата ове комисије.
„У априлу, односно 16. овог месеца, биће припремно рочиште за суђење оптуженима за убиство Славка Ћурувије. Тим који ради на случају Милана Пантића је удвостручен и истрага је врло интензивна. У овом тренутку постоји више елемента са којима истражни тим ради него што је то било раније. Мислим да је тај случај могуће решити. У случају Даде Вујасиновић, ради се супервештачење ван земље управо из разлога што су домаћи стручњаци имали различите ставове и налазе кад је реч о анализи места убиства и свега онога што је на том месту нађено, тако да смо управо због тог неког неповерења одлучили да потражимо мишљење релевантне међународне организације, тачније, Националног форензичког института из Хага, који је пристао да то ради. Дакле, и тај случај ће добити некакав свој епилог. Верујем да је могуће установити много више чињеница него што је до сада било“, каже Матић.
Божо Прелевић, адвокат и бивши коминистар полиције у прелазној влади Србије после 5. октобра 2000. године, подсећа да је још у то време била оформљена комисија која је почела да ради на расветљавању убиства Славка Ћурувије и наводи да је имала шансе да дође до његових убица.
Улога Државне безбедности
„Али, тада смо се саплели о Државну безбедност. Видим да је сад нешто покренуто, али осим Легијиног сведочења нема много тога новога. Волео бих када би се дошло до праведне судске одлуке, мада је потпуно јасно да ми на оптужници имамо егзекуторе, али не и наручиоца. Што се тиче Дадине смрти, ту се ради о сплету несретних вештачења и вештака који су уништили трагове. Међутим, централно питање је да ту никада није ни тражен убица, јер се брзо изашло са вештачењем да је реч о самоубиству. Починиоци тог дела нису никад ни тражени“, каже Прелевић.
Прелевић истиче да се залагао да се Радету Марковићу после 5. октобра да статус сведока сарадника и да Србија, како каже Прелевић, разреши 100 убистава.
„Да би Србија могла да крене даље? Тадашње власти то нису хтеле да ураде, јер је било међу њима и оних који су били део те власти. После толико времена, нисам оптимиста да ће налогодавци ових убистава бити пронађени“ додаје он.
Матић је, говорећи о убијеним новинарима, дао осврт и на настрадале у РТС-у током бомбардовања. Он је напоменуо да је тај случај накнадно придодат комисији и да је мало компликованији, јер захтева и озбиљну међународну сарадњу.
„Тражили смо одређене одговоре од НАТО-а, то јест, да нам одговоре на који начин је одлучио да РТС буде преседан, јер пре тога ниједна медијска кућа није бомбардована на тај начин. Тражимо ко је практично извршио испаљивање ракете на ову зграду. То је један пут, други је ланац одлучивања који је довео до тога да запослени не буду евакуисани. Није могуће да то буде само директор, који је већ одлежао казну. Дакле, ја мислим да је комисија, у смислу резултата, на добром путу и да смо довољно алармирали институције система да много озбиљније раде на овим случајевима. Када се буде завршио, рад комисије ће, надам се, оставитити за собом информације о томе ко је до сада опструирао сва убиства. Јер то шаље озбиљну и тешку поруку слободи медија и новинара и мислим да ћемо управо овим радом постићи да се безбедност новинара и системски реши“, каже Матић.
Истраге
Славко Ћурувија изрешетан је рафалом 11. априла 1999. године у време НАТО бомбардовања у хаустору своје зграде у центру Београда. Године 2014. за његово убиство осумњичени су бивши шеф ДБ-а Радомир Марковић, начелник београдског центра ДБ-а Милан Радоњић, главни обавештајни инспектор у Другој управи ресора Ратко Ромић и припадник резервног састава тог ресора Мирослав Курак.
Радоњић и Ромић су у притвору од 13. јануара 2014. године, а Марковић је у затвору у Пожаревцу на издржавању казне затвора од 40 година. Курак није доступан правосудним органима и за њим је расписана међународна потерница. Посебно одељење за организовани криминал Апелационог суда у Београду потврдило је оптужницу против четворице окривљених који се сумњиче да су 1999. године убили Славка Ћурувију. У саопштењу Апелационог суда се наводи да су, одлучујући по жалби, потврдили првостепену одлуку Вишег суда у Београду.
Милан Пантић је мучки убијен 2001. године са више удараца тупим предметом у главу у улазу зграде у којој је живео, док се враћао из оближње продавнице. Неколико месеци пре убиства, Пантић је објавио серију текстова о привредном и другим видовима криминала у Поморавском округу. Одмах по убиству, полиција је објавила фото-робот убице и саслушала више од хиљаду људи, али убице нису откривене.
Радислава Дада Вујасиновић, новинарка Дуге, нађена је мртва у свом стану на Новом Београду 1994. године. Од почетка до краја званичне истраге, њена смрт је вођена као самоубиство. После новог медицинског и балистичког вештачења узорака нађених у њеном стану, које је наложио Окружни суд у Београду, утврђено је да је реч о убиству. Дадина породица је још 7. децембра 1994. доставила Окружном јавном тужилаштву извештај стручњака за судску медицину др Растислава Лазаревића и балистичара Зорана Јовановића, према којима Дада Вујасиновић није могла сама себи да нанесе повреде које је имала. Међутим, ови докази су уважени тек после деценију и по.