Влада Италије је већ неколико пута подржала протесте „жутих прслука“ у Француској, који се залажу за смену председника Емануела Макрона, а тај тињајући дипломатски сукоб сада је доживео кулминацију, подсећа Грубјешићева.
Наша саговорница га ипак сагледава у светлу предстојећих мајских европских избора на којима ће се главна битка водити између оних који су за дубљу европску интеграцију и оних који се залажу за суверене државе, у које спадају и италијански лидери Матео Салвини и Ди Мајо.
„Повлачење француског амбасадора говори у прилог тези да је тај дипломатски сукоб у суштини сукоб две концепције чије ћемо разрешење гледати на изборима у мају“, уверена је Сузана Грубјешић.
Гостујући у емисији „Од четвртка до четвртка“, бивша министарка за европске интеграције говорила је о косовском питању, подељености Европе око кризе у Венецуели, продужењу „Турског тока“ кроз Србију, потписивању приступног протокола између Македоније и НАТО-а и аферама у Црној Гори.
Европска унија је испустила конце из руку кад је реч о дијалогу Београда и Приштине, сматра Грубјешићева. Предлог недавно упућен из Брисела за нови формат дијалога она објашњава тиме да су комесар за проширење Јоханес Хан и висока представница Федерика Могерини при крају мандата и очигледно желе да га заврше успехом, а успех би био уколико се потпише споразум о нормализацији између Београда и Приштине.
Међутим, да је Брисел био енергичнији дијалог би био настављен пре неколико месеци, а приштинске власти се не би осилиле и једнострано увеле таксе, напомиње она и подсећа да је ЕУ против Приштине могла да употреби механизме који су јој на располагању, а између осталог и суспензију Споразума о стабилизацији и придруживању.
„Пошто то нису урадили очигледно се трага за другачијим форматима и начинима да се САД укључе ако не директно, онда макар посредно у решавање овог проблема. И на питању такси се види ауторитет и снага ЕУ, а ја ту ипак више рачунам на САД које могу да притисну приштинске власти“, каже Грубјешићева.
На питање хоћемо ли онда чекати неку нову Европску комисију да наставимо разговоре о Косову, наша саговорница каже да је то у овом тренутку тешко рећи.
„Оно што знамо јесте да су сви у кампањи за ЕП, да ће се након тога бирати нова комисија, а да ће председник нове Комисије ступити на дужност 1. новембра. Дакле, времена нема баш превише за ову гарнитуру која се није прославила и која није успела да одржи динамику дијалога, нити да се приближи макар неком нацрту споразума о којем би се расправљало. Можда ћемо сачекати ту нову гарнитуру, али ствари се некад дешавају и брже него што очекујемо, а пре свега имам на уму ангажованост САД по овом питању“, објашњава наша саговорница.
Упитана може ли се постићи било какво решење без Русије, Грубјешићева каже да Русија, као и САД и ЕУ, свакако мора бити гарант споразума како би он био одржив.
Коментаришући седницу Савета безбедности о Косову и противљење низа западних земаља да се то питање уопште стави на дневни ред, Грубјешићева примећује да је проблем „настао ни из чега“, јер је до сада била уобичајена пракса да генерални секретар квартално подноси извештај.
„Управо пред ову седницу могло је да се види колико се неке земље противе томе да се та тема нађе на дневном реду, јер сматрају да је независност Косова завршена ствар. Међутим, УН и даље имају своју мисију на Косову. Надам се да ће након ове седнице свима бити јасно да косовска независност није завршена прича, не само зато што се Србија томе противи, већ и зато што у СБ постоје чланице које то не прихватају“, наводи Сузана Грубјешић и додаје да све то говори у прилог тези да треба наставити напоре да се кроз дијалог дође до компромисног решења за Космет.
На питање како види чињеницу да Приштина толико жели столицу у УН, а премијер косовских привремених институција Рамуш Харадинај се противи сарадњи са мисијом светске организације, наша саговорница констатује да то јесте парадоксално, али и да Харадинај „има страшну потребу да солира и повлачи различите потезе од Хашима Тачија“.
Несложна ЕУ
У осврту на подељеност ЕУ у вези са кризом у Венецуели, Грубјешићева оцењује да то говори о томе да Унија нема заједничку спољну политику, а на питање да ли ЕУ пада на испиту демократије тиме што су многе њене чланице признале самопроглашеног председника, она одговара:
„Оно што принципијелно треба подржавати јесте да се промене дешавају на изборима и да грађани Венецуеле на изборима треба да одлуче да ли Мадуро одлази или не. Та врста интервенционизма, војних пучева, наметања влада никад се није добро завршила, а Латинска Америка је препуна таквих случајева из прошлости како су се мењале владе и како су САД стално постављале владе у целој Латинској Америци. А Венецуела је, наравно, стратешки важна због највећих количина нафте које има. Никад принципијелно нећу подржати смену власти на улици војним пучем, власти се смењују на изборима и тај модел треба свуда примењивати.“
Брзина којом су неке земље, па и у региону и у ЕУ признавале самопроглашеног председника, слаже се наша саговорница, сведочи о степену послушности Америци и о солидарности са њом.