Уместо да понуди одговоре, само је пописала дуги низ безбедносних проблема са неизвесним исходом, око којих су се пре свега гложили савезници. То немачка канцеларка Ангела Меркел и потпредсeдник САД Мајк Пенс нису ни покушавали да прикрију у својим говорима, односно међусобним критикама на рачун друге стране. Зато и не чуди констатација америчког портала „Политико“ да би се расположење на овогодишњем скупу у Минхену најбоље могло описати као „погребно“.
Сумирајући утиске, „Политико“ је оценио да је овогодишња тема: „Велика загонетка: Ко ће сакупити делиће?“, ако је била покушај организатора да подстакне заједништво, онда пала. А бивша министарка спољних послова Шпаније Ана Паласио, која већ више од 20 година присуствује Минхенској конференцији, била је још јаснија у критици.
„Идеја како је то позив на акцију, да урадимо — шта тачно?“, упитала је она, јер, како је додала, „не знамо шта да радимо“.
Дакле, свету се не пише ништа добро ако рекордан број дипломата и високих светских званичника не зна шта им је чинити. А током три дана у Минхену било је 35 шефова држава и влада, као и 50 министара спољних послова. Другим речима, Минхен је ових дана веома подсећао на Давос, који је само пре три недеље 48. годину заредом покушао да одговори на исто питање — како „побољшати економско стање у свету“. И од првог заседања Светског економског форума у идиличном швајцарском сеоцету прекривеном снегом нема одговора.
Ни ове године око 3.000 припадника светске финансијске и корпорацијске елите, потпомогнутих председницима држава и влада, нису успели да одгонетну како спасити свет беде. Мада је право питање и да ли су га у ствари и тражили, односно, да ли је Давос заправо место где ће најбогатији тражити формулу како да то и остану, или по могућству постану још богатији. Јер, како другачије протумачити податке који сваке године буду публиковани пред тај гламурозни скуп, који показују да је јаз између богатих и сиромашних достигао фрапантне размере, где један проценат, односно 77 милиона људи у свету, држи богатство колико осталих 99 одсто, дакле, више од шест милијарди људи.
Да ли и Минхен, као и Давос, као обична причаоница која никога не обавезује, представља само још једну екскурзију чији ће групни портрет красити прилоге за биографије у фото-албумима припадника елите? За успомену и лепо сећање.
Коментаришући управо завршену Минхенску безбедносну конференцију, некадашњи дипломата Зоран Миливојевић каже да је евидентно да резултата нема и да је она значила само евидентирање проблема и потврду да је свет у хаосу.
На питање може ли овакав формат, какав је Минхенска конференција, да одговори на кључна безбедносна питања у свету, саговорник Спутњика је недвосмислен.
„Овакав формат не. То могу, рецимо, конференције типа какве смо имали крајем 19. и почетком 20. века, у време краја Првог светског рата, па и Другог светског рата, где главни лидери седну за сто да се договоре шта треба чинити, будући да су одговорни за стање и да на њима лежи одговорност за мир и стабилност у свету. Треба да поштују нека правила игре и да поштују да је свет промењен, да морају да траже модалитете и начине сарадње“, истиче Миливојевић.
Све друго, сматра он, води у сукоб и даљу кризу, па и међународних односа у целини. Зато је мишљења да су потребне конференције попут оних на којима су се доносиле кључне одлуке уз сагласност свих и уз учешће оних на које се то односи.
„Овај тип конференција где углавном дођу друге, треће лиге, где се само евидентирају проблеми и где се инсистира само на својим ставовима, без разумевања других, тешко да могу да дају неки резултат. Уосталом, са оваквих конференција не произилазе никакви документи који обавезују. То је суштина. Ви немате то да је усвојен некакав документ уз сагласност свих, који обавезује било кога. И у томе је проблем“, тврди некадашњи дипломата.
Да ли би те конференције требало да се односе само на један горући проблем, а не на мноштво њих, као што је и овога пута био случај — од неслагања око нуклеарног споразума са Ираном, до америчке и потом руске одлуке да откажу Споразум о нуклеарним снагама средњег домета, а успут и улоге НАТО-а, признавања Гваида за легитимног представника Венецуеле, као и око руског гаса и изградње гасовода „Северни ток 2“?
„Једна конференција, која окупља светске лидере, треба да евидентира два-три проблема који су суштински и да се њима посвете и да донесу одговарајуће одлуке, а не да сваки пут причају о другим стварима. Према томе, потребан је тип конференције са једном темом или две-три круцијалне, које треба разрешити и скинути са дневног реда“, мишљења је саговорник Спутњика.
По оцени Миливојевића, неопходно је да се политичке елите, озбиљни лидери позабаве светом који је у хаосу и да се на сцену поново врати поштовање међународног поретка, који подразумева владавину међународног права, неких стандарда и принципа, пре свега, заснованих на Повељи УН.
Или, како је то закључио колумниста „Њујорк тајмса“ Роџер Коен: „Однос који је усидрио свет и који је Минхенска конференција о безбедности покушала да подупре је исцрпљен.“