„До ивице — и назад?“ назив је минхенског Безбедносног извештаја за 2018, у коме се оцењује да се свет налази у стању нереда, те да је „све већа забринутост за стабилност такозваног либералног међународног поретка (…) који су у великој мери обликовале Сједињене Државе“. А цитира се и Антонио Гутереш, генерални секретар Уједињених нација, који је рекао да је почетком 2017. апеловао на мир али да је, нажалост, свет отишао уназад, па сада, на почетку 2018, он не апелује него жели да упали аларм, и то црвени аларм.
Због чега је минхенска безбедносна елита толико узнемирена? Зашто се свет налази у толико лошем стању које се описује? Или пак није читав свет у лошем стању, него пре свега онај поредак који су досад обликовале Сједињене Америчке Државе?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ разговарали политиколог Александар Павић и Предраг Рајић из Центра за друштвену стабилност.
Коментаришући узнемиреност минхенске, то јест западне безбедносно-политичко-медијске елите, Александар Павић указује на лицемерје тих носилаца либералног поретка, садржано у чињеници да се „на стање у свету жале они који су га и изазвали, те медији који их подржавају у некритичкој русофобији и ширењу НАТО-а на исток“. „Они су сада јако забринути, а не спомињу своју улогу у свему томе. Напротив, они све време настављају по старом, а онда се чуде што су напетости порасле. Они ламентирају над међународним поретком у коме се наводно знају правила, иако их сами од пада Берлинског зида непрестано крше. И управо због тога су се над светским миром и надвили црни облаци“.
Упозорење Антонија Гутереша о угроженом светском миру је ипак, сматра Предраг Рајић, исувише драматично: „Нема нових конфликата у свету, а између две минхенске конференције, од прошле године до данас, елиминисана је Исламска држава, макар у облику у коме је досад постојала“.
С друге стране, додаје „Спутњиков“ саговорник, није дошло ни до квалитативног помака унапред: „Овогодишња Минхенска конференција била је препуна општих места, поновљени су ставови које смо већ знали и ништа ново нисмо чули, и што је важније, није дошло ни до каквог напретка у односима, ни међу великим нити међу регионалним силама“.
У минхенском извештају цитира се и Сергеј Лавров, шеф руске дипломатије, који је рекао да је „историјска ера, која би се могла назвати постхладноратовским поретком, дошла до свог краја“. И Џавад Зариф, Лавровљев ирански колега, каже да је неупитно да је „у току транзиција у постзападни поредак“.
Управо у томе и лежи главна опасност овог тренутка, оцењује Александар Павић: „Одбијање одлазећег, западног поретка да прихвати реалност чини свет опасним. Свет је данас нестабилнији него што је био пре годину дана“.
За једну од главних претњи либералном светском поретку, поред уобичајених сумњиваца као што су Русија и Кина, проглашен је председник САД Доналд Трамп. Карактеристичне су у том смислу речи Џона Икенберија, професора међународних односа с Универзитета Принстон, који, наводи се у минхенском извештају, тврди да је „најмоћнија држава света почела да саботира поредак који је створила — непријатељска ревизионистичка сила заиста је ступила на сцену, али она седи у Овалној соби, жили куцавици слободног света“.
Насупрот томе, оцењује се даље, Европска унија могла би да има стабилизаторску улогу у либералном међународном поретку, али је суочена с унутрашњим противречностима и далеко је од усаглашавања заједничке велике стратегије.
„ЕУ зато и жели да уведе систем одлучивања квалификованом већином, будући да и сами признају да нису у стању да постигну консензус чак ни око питања која нису директно везана за Европу, као што је питање односа с Кином, јер неке новије чланице ЕУ сад гледају ка Истоку, одакле стиже више новца и улагања, а с тиме, наравно, стиже и кинески утицај“, указује Павић. „Питање је, међутим, да ли ће ове мање чланице ЕУ пристати да се одрекну одлучивања консензусом, а без њих тај систем не може да се промени“.
„Тешко је бити глобални играч без озбиљне војне моћи и утицаја на безбедносни сектор“, одговара Предраг Рајић на питање може ли Европска унија да постане глобални играч ранга САД, Кине и Русије, и изражава уверење да „стварање јединствене европске војске, о коме говори председник Европске комисије Жан-Клод Јункер, у неком ближем року није могуће, пре свега зато што је Европа и даље, сопственом вољом, зависна од америчке војне помоћи. Поврх тога, ако заиста жели да буде озбиљан глобални играч, ЕУ би морала да почне да поприма обележја федералне државе“.
Насупрот проблематичној перспективи успона ЕУ, Кина је ове године у Минхену проглашена за највећи ризик у 2018, а говор кинеског лидера Си Ђинпинга на 19. конгресу Комунистичке партије, у октобру прошле године, у коме је он најавио „долазак Кине на централну (светску) сцену“, оцењен је као „геополитички најважнији догађај откако је Михаил Горбачов формално распустио Совјетски Савез“.
„Шеф немачке дипломатије Зигмар Габријел је рекао, и није једини који је то рекао, да Кина нуди најозбиљнију алтернативу и глобални модел који је супротстављен том такозваном либералном моделу. И многе земље широм света окрећу се кинеском моделу, и Габријел је упозорио да се томе мора прићи озбиљно јер и Кинези имају озбиљан проблем, који спроводе дословце“, коментарише Александар Павић. „Кина се јесте представила као озбиљан такмац, и на Западу сад не знају кога више да се боје, Русије или Кине. Ако је Русија баук у војном смислу, јер не можете да је сломите и поразите оружјем, тако је Кина баук и у економском али и у идеолошком смислу, будући да она, за разлику од Запада, помоћ нуди без пропратних условљавања и уплитања у унутрашња питања“.
Куда воде сви ови трендови који су толико узнемирили минхенску елиту? Да ли ће следеће године у ово време бити ведријег духа, или још депресивнији?
„Биће још безличнији, с још више општих места и још мање конкретних решења, и вероватно ће бити још очигледније разлике међу ставовима глобалних играча. А ако у ових годину дана буде решено макар једно од отворених питања, то ће бити велики успех за свет“, сматра Предраг Рајић.
Закључује Александар Павић: „Запад тешко да може да донесе било какво ново решење, и отуда ће његова агонија, са свим поделама које тамо постоје, бити настављена. Оно што је опасно када су агоније те врсте у питању, јесте могући покушај западних елита да на кризу одговоре још већом кризом, или чак ратом. То је највећа опасност која свету прети у наредних годину дана“.
