Научници су успели да пронађу џиновске структуре у подацима сеизмичких таласа ухваћених током земљотреса у Боливији 1994. године, наводи се у студији у часопису „Сajенс“.
Земљин омотач је густа трака силикатних стена која се протеже од коре до језгра, што чини 84 одсто волумена наше планете. На 410 миља од површине, граница позната као дисконтинуитет од 660 километара, дели омотач на његов горњи и доњи ниво.
Топографија те границе је изузетно тешка за читање због густине, тако то једино може да се уради са сеизмичким таласима. Валови се сусрећу са различитим текстурама, минералима и структурама и одбијају се о исто као кад се светлосни таласи одбијају о објекте, обезбеђујући тако научницима сеизмички снимак. Мерења суперкомпјутера омогућавају научницима да реконструишу структуре на граници.
„Потребни су нам велики земљотреси јер тако сеизмички таласи путују кроз омотач и језгро, одбијају се о дисконтинуитет од 660 километара и путују све до Земље да би били откривени на врху коре“, каже Џесика Ирвинг, геофизичар на Универзитету Принстон и ауторка студије.
Тим Ирвингове је користио податке из земљотреса у Боливији 1994. године, другог по величини земљотреса који је забележен – 8,2 степена по Рихтеровој скали – откривајући „јачу топографију на граници него што је она код Стеновитих планина или Апалача“.
„Не могу да вам дам тачан број у погледу висине домета“, наводи Ирвингова. „Али планине на граници од 660 километара могу бити веће од Монт Евереста“.
Непрецизност у погледу процене домета може бити услед последица накупљања старих комада морског дна који се увлаче у омотач, а затим се спуштају до границе.
Истраживање је, међутим, непотпуно, јер научници спекулишу да би у огртачу могли постојати древни остаци историје Земље. Даља истраживања могла би да осветле еволуцију наше планете и како је она настала.