Убице су 11. марта 1995. године из дела Сарајева под муслиманском контролом пуцале са зграде „Лориса“ на тадашњем Тргу Пере Косорића, а сада Тргу хероја, на десетогодишњу Милицу и деветогодишњу Наташу, које су играле ластиш у Улици Раве Јанковић, испред зграде на броју 59, преноси РТРС.
За тај злочин, као и у многим другим случајевима убистава српске деце на подручју Српског Сарајева и Сарајева, нико никада није одговарао.
Само осам месеци пре потписивања Дејтонског споразума, Милица и Наташа одиграле су своју последњу игру, прекинуту смрћу која је дошла из дела града где су рођене и живеле.
Девојчице су убијене док је на снази било примирје.
Милица и Наташа одмах су превезене у болницу Касиндо. У записнику из болнице пише да је Милица довезена мртва, док је Наташа умрла 15 минута након пријема.
Тада је доктор болнице Славко Ждрале рекао да су код девојчица констатоване тешке повреде главе.
Према његовим речима, убице су биле немилосрдне и није било никакве могућности да им буде пружена помоћ.
Према сведочењима тадашњих становника Грбавице, у време када су убијене девојчице није било никаквих ратних дејстава, јер је био склопљен споразум о примирју које су надгледали француски и руски припадници међународних војних снага.
На само неколико десетина метара од њихових пунктова који су били распоређени на линији раздвајања између две зараћене стране хладнокрвно су убијене Милица и Наташа.
Непосредни сведок убиства девојчица, бивши припадник Војске Републике Српске Предраг Чаркић раније је за Срну испричао детаље мучког и свирепог убиства девојчица.
„Нас шест војника седело је за столом. Пили смо кафу, јели, шалили се. Било је лепо вријеме, уобичајен дан. Примирје. Мир и тишина, више народа на улицама. Колико се сећам, тај је дан у Сарајево дошао председник Француске Франсоа Митеран“, причао је Чаркић.
Сећа се да су девојчице играле ластиш најдаље пола метра од њих, док су у непосредној близини дечаци играли фудбал.
„Могли смо их, малтене, руком дохватити. Наједном су се зачула два узастопна пуцња, паде прво једна, па друга. Скочили смо, покупили их и склонили у заклон. Кажу да је био један снајпериста. Ма, немогуће да је један, јер убијене су у игри, у покрету“, наводи Чаркић.
Он је сигуран да је пуцано са подручја зграде „Лориса“ и некадашњег Трга Пере Косорића, а садашњег Трга хероја.
Чаркић указује на чињеницу да убице нису пуцале у њих — војнике који су били у униформи и видљиви исто као што су биле видљиве и девојчице, него у децу како би њихов злочин био још страшнији.
Према његовим речима, тако не ради ни животиња кад убија.
„Нисмо одговорили јер смо строго поштовали примирје. Хтела је наша војска да изађе на линију и пуца, али пошто је било примирје наредба је била да се не сме пуцати“, објаснио је Чаркић.
Он је навео да родитељи једне од убијених девојчица годинама нису имали деце и да је, након што су добили потомка, „неки идиот све то уништио“.
Чаркић је нагласио да Милица и Наташа нису једине дечије жртве безумних убица, а као пример наводи случај убиства дечака Срђана, чији је отац био курир у општини Српско Ново Сарајево.
„Давно је то било, па не могу тачно да се сетим, али мислим да је било 1992. или 1993. године. Знам да се звао Срђан. Погодио га је снајпер са хотела ’Бристол‘ на подручју ’Шопинга‘ испред радње са јуфкама. Само што је изашао из зграде, снајпер га је погодио. Био је брисани простор где је погођен. Прилетео сам. Мени је умро на рукама. Доста је деце тако убијено“, прича Чаркић.
Према наводима сведока, девојчице је убио С. П, припадник 101. бригаде такозване Армије БиХ.
Сарајка Фатима Бајрамовић сведочила је да је то учинио Сејо Пискић, који је рођен 1956. године у Грачаници.
„Ко зна колико их је снајпериста посматрао и око 15 часова и 30 минута одјекнула су два пуцња“, посведочио је својевремено Милан Павловић из Сарајева.
Сведоци су испричали да се Пискић јавно хвалио да је из снајпера убио девојчице и још 20 Срба у насељу Грбавици.
Привођен је, али никада није процесуиран. Овај случај не постоји у правосудним институцијама.
Данас нема информација где се Пискић налази, а спекулише се да је погинуо или умро.
Упућени у функционисање тадашње такозване Армије БиХ тврде да је Пискић био само део ланца команде и да је из снајпера, као и остали снајперисти из дела града под муслиманском контролом, на српска подручја пуцао по задатку свог команданта, што значи да би за тај злочин морали да одговарају руководиоци 101. бригаде или они који су им у систему командовања били надређени.
Из Агенције за истраге и заштиту БиХ (Сипа) су саопштили Срни да никада нису истраживали убиства девојчица Наташе Учур и Милице Лаловић, нити располажу другим корисним информацијама у вези са тим догађајем.
Из Удружења породица погинулих бораца и несталих цивила Сарајевско-романијске регије су истакли да не изненађује то што ни овај случај није судски процесуиран, јер је то постала пракса правосудних институција БиХ када је реч о српским жртвама, док се са друге стране Срби редовно процесуирају и изричу им се максималне казне.