Фарса од суђења Насеру Орићу и ослобађајућа пресуда нису изненађење за Петронијевића, пре свега због начина на који су сви претходни поступци против њега вођени.
Он подсећа да је Орић ухапшен у Швајцарској по потерници Србије, а потом се Тужилаштво БиХ, како каже, на волшебан начин сетило да у фиоци има предмет који се против Орића водио у Бијељини и који је изузет од правосуђа РС. Од Хашког трибунала босански правосудни органи добили су потврду да злочини за које је Орић оптужен нису били предмет претреса у Хагу, што је један од услова да поступак против њега може да буде покренут пред босанским судом.
„Када су босанске власти виделе да је враг однео шалу и да ће се тај поступак водити, брже-боље су донеле одлуку да се тај предмет изузме из поступања Вишег суда у Бијељини и преузео га је Суд за ратне злочине у Сарајеву“, објашњава Петронијевић.
Седам година је предмет стајао у фиоци сарајевског суда, док Орић није ухапшен, наставља Петронијевић и додаје да се ради о, како каже, процесној превари како би Орић био изручен Босни и Херцеговини уместо Србији.
Иако је Србија расписала потерницу за Орићем, није ништа учинила да га ухапси, каже Петронијевић, чак и када је овај долазио у Србију у лов или у Београд на, како каже, љубавне састанке.
Од око 3.000 српских жртава у Сребреници и околини, бар око 2.000 се може ставити на терет Насера Орића, каже Петронијевић. Орићева биографија се сада пере, и не би било чудо да се у будућности појави као министар или премијер, попут Рамуша Харадинаја.
„Када хоћете да некоме оперете биографију, тужите га за оно што је најтеже да докажете да бисте водили поступак, свесни тога да не можете то да докажете. Истовремено га не тужите за оно за шта сигурно може да буде осуђен. И то је стратегија према којој се понашао и Хашки трибунал, примењујући дупле стандарде према муслиманима, према Албанцима, делимично према Хрватима“, каже Петронијевић.
На подручју општина Сребреница, Власеница и Братунац има 146 српских села у којима су снаге под командом Насера Орића чиниле ратне злочине, у којима су превасходно страдали цивили, каже Пандуревић.
Хашки трибунал опрао је Орићеву биографију, а суд у Сарајеву, као продужена рука Хашког трибунала, није имао снаге и храбрости да било шта промени, каже Пандуревић.
„Оптужница која је против њега подигнута у Хагу вешто је срочена и речено је да је он оптужен за кршење обичаја и закона ратовања, што значи да је оптужен за прекомерну употребу силе и напад на насељена места која нису оправдана војном сврхом. Није оптужен за ратне злочине против човечности. То је остављено да буде само за Србе, јер то су злочини који су уперени против цивила, и то се лакше доказује. Међутим, тужилаштво Хашког трибунала одустало је од великог броја сведока, кључних у Орићевом предмету. А суд у БиХ испао је смешан, можда и наиван, да га оптужи за убиство тројице заробљеника“, објашњава Пандуревић.
Према Петронијевићевим речима, постоји још најмање десет догађаја током рата за које је Насер Орић одговоран, а који нису расправљани ни пред једним судом, што правосудним органима отвара могућност да и даље гоне Орића.
„Када је у питању Насер Орић, има толико догађаја у које је био директно умешан… Имали смо заштићеног сведока који је био нижерангирани командант у његовим јединицама. Он је сведочио да је у три наврата, када су чињени велики напади на више села и Орић пре напада постројавао војску и говорио им да иду ту и ту. Каже, српско уво, ни крме у кочини, ни дете у колевци. То изговара Насер Орић“, каже Петронијевић.
Пандуревић подсећа на наредбу Армије БиХ из септембра 1992. у којој се наређују континуирана борбена дејства са циљем потпуног уништења српских насеља на подручју Дрињаче, Лијешња, Кравице, Рашеве и других српских насеља на подручјима општина Зворник, Братунац и Сребреница.
Ако то није покушај геноцида, пита се Пандуревић, шта је.
