Нинова сматра да ће подршка резолуцији омогућити земљама ЕУ, које се залажу за потписивање конвенције, да је потпишу у име Европске уније и тада ће поштовање конвенције постати обавезно за све земље-чланице.
„Истанбулску конвенцију не признају Бугарска, Чешка, Мађарска, Летонија, Лихтенштајн, Литванија, Словачка и Велика Британија. Али, ако дође до потписивања конвенције у име Европске уније, што је наведено у резолуцији пред судом, на основу уговора о функционисању Европске уније закључивање таквог споразума важи за државе-чланице. То јест, ако сутра (посланици) гласају за резолуцију и суд започне процедуру за потписивање Истанбулске конвенције у име ЕУ и потпише је, то ће имати правну снагу и за Бугарску“, објаснила је Нинова.
Бугарска социјалистичка партија доследно критикује текст такозване Истанбулске конвенције, коју су чланови Савета Европе усвојили 2011. године. У лето 2018. године Уставни суд Бугарске донео је одлуку да је тај документ у супротности са основним законом земље, јер обавезује земљу да законски призна постојање „пола који се разликује од биолошког (род)“.
Конвенцију Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици усвојио је Савет Европе у априлу 2011. у покушају да се спречи насиље над женама широм Европе, а отворена је за потписивање у мају 2011. године у Истанбулу и из тог разлога је добила и назив Истанбулска конвенција.
Србија је једна од првих држава која је ратификовала Истанбулску конвенцију, октобра 2013. године.
До јануара 2018. године потписало ју је 46 држава и Европска унија. Турска је 12. марта 2012. постала прва држава која је ратификовала Конвенцију, а следиле су је Албанија, Андора, Аустрија, Белгија, Босна и Херцеговина, Кипар, Црна Гора, Данска, Естонија, Финска, Француска, Грчка, Грузија, Хрватска, Исланд, Италија, Македонија, Малта, Монако, Немачка, Норвешка, Пољска, Румунија, Португалија, Сан Марино, Србија, Словенија, Холандија, Шпанија, Шведска и Швајцарска, које су то учиниле од 2013. до маја 2018. године. Конвенција је ступила на снагу 1. августа 2014. године.
Током ишчекивања на ратификацију Конвенције, у Хрватској и у неким другим земљама дошло је до друштвених контраверзи: где одређени део јавности — у првом реду кругови везани уз католичку цркву — износе како је Истанбулска конвенција борбу за сузбијање насиља над женама искористила за спровођење идеја и дефиниција које ти кругови етикетирају као тзв. „родну идеологију“. Супротно томе, део јавности негира такве оптужбе, указујући на то да и научна заједница разликује пол и род.
Хрватска иницијатива „Истина о Истанбулској конвенцији“ наводи да се Конвенцијом први пут у једном међународном уговору дефинише термин „род“. Према тамо изнесеној дефиницији, „род“ је друштвени конструкт и варијабла независна од пола. Тиме се ствара уверење да човек може слободно да изабере да ли жели да буде мушкарац или жена, или неки други род. Прихватање те дефиниције захтева идентификацију са одређеним догмама родне теорије које немају своје научно упориште (штавише, ненаучне су), нити устаљено место унутар правног поретка Хрватске.