Повод за помињање је његов службени одлазак у Северну Македонију. И оцена политичке димензије свега. Где је папа, ту је и политика. Увек било и биће.
За јавност у Србији и поготово Хрватској – најзанимљивији је део о Степинцу, иначе изречен у разговору са новинарима током повратка.
Папа Фрањо очигледно не дели подударне ставове са својим претходницима о бројним стварима. Канонизација Степинца је сада упитна, због „неразјашњених догађаја“ из историје.
Током прве посете Хрватској папа Јован Павле Други се помолио на гробу Алојзија Степинца и поручио да се ради о „најсветлијем лику и истинском човеку Цркве“, што указује на то да за њега није било „неразјашњених ствари“. Јован Павле је иначе три пута посетио Хрватску, учинио два пасторална похода у БиХ (Сарајево и Бањалука), што је и показатељ његове политике.
Миси на Загребачком хиподрому 1994. године присуствовало је милион људи, богослужења у Сарајеву су организована на стадиону Кошево. Пут понтифекс максимуса организован је или због потврђивања „политички прихватљивог“ или због ширења католичке Terra Missiones. О историји овог другог у БиХ убедљиво је писао Милорад Екмечић.
Није мање значајна била и посвећеност Јована Павла албанском етнопростору. Историчар Александар Раковић позвао се на изјаву некадашњег бискупа Призренске апостолске администратуре Марка Сопија како је и Ибрахим Ругова у неком тренутку крштен, те је и сахрањен као римокатолик. У приштинској чаршији се може чути и како га је крстио лично Јован Павле Други, током сусрета средином деведесетих година прошлог века.
Папа Фрањо гледа на политичке процесе из „птичије перспективе“. У његовом политичком ставу све је другачије. Више га интересују глобални процеси, питања која оптерећују светску политику, мање обраћа пажњу на локално.
Истовремено када је говорио о Степинцу, указао је и на одличне односе са низом поглавара православних цркава. Раније је истицао и неопходност међурелигијског дијалога, што се најбоље видело током боравка у Саудијској Арабији. Желео би да хришћани говоре „једним гласом“, али и да сви верујући имају више утицаја на процесе који представљају претње савременом човечанству.
У том контексту треба сагледавати и први део његове „балканске турнеје“. Посета Бугарској, барем што се политике тиче, највише је уприличена у циљу „омекшавања“ става Софије према мигрантској кризи (Бугарска је већ неколико пута била на тапету разних међународних форума због опхођења према тражиоцима азила), као и због додатног притиска на Бугарску православну цркву да се укључи у „свехришћански дијалог“. Бугарских свештеника нема у овом формату, нити учествују у заједничким службама и молитвама са папом. Колико је папа у свом науму успео показаће наредне године, сумњам да ту има места за претерани оптимизам, али у великој мери циљ посете био је јасан, а поруке које је упутио – недвосмислене.
За разлику од његовог наступа у Скопљу!
Посета Скопљу изгледала је скромно, на брзину припремљена, иза ње је остало доста тога недореченог, чак и контрадикторног. Фокусирајући се на „глобално“, папа Фрањо је покушао да једноставно пређе преко локалног. Као и другде, позвао је на мир, толеранцију, братско живљење и узајамно поштовање, додавши како Северна Македонија „представља мост између Истока и Запада и место где се укрштају многе културне струје“. Међутим, у овом случају „теорију“ није пратила „пракса“.
Папа Фрањо се током посете Сарајеву 2015. године сусрео са представницима четири верске заједнице и са њима дуже разговарао (са кардиналом Пуљићем, владиком Григоријем, реис ул улемом Кавазовићем и председником Јеврејске заједнице Јакубом Финцијем). Било је логике да говори о толеранцији и дијалогу. Ништа слично није виђено у Северној Македонији. Како извештава „Радио Ватикан“, агенда је обухватала састанке са државним руководством, представницима неканонске Македонске православне цркве, а у католичкој цркви у Скопљу Фрањо је саслушао „сведочанства“ католичког и гркокатоличког свештеника.
Неколико недеља пре папине посете, поглавар Исламске заједнице у Скопљу Сулејман Реџепи изјавио је да су Македонци „дивљи народ без идентитета“. Водећи албански политичари нису осетили потребу да претерано критикују тај став. Неки се уопште нису ни осврнули на то. О каквом братском живљењу и узајамном поштовању онда говорити?
Такође, водећи се политичком логиком креатора Преспанског споразума, папа је спојио неспојиво. Он каже да је „Северна Македонија млада земља која се треба отворити широким видицима без губитка својих корена“!?
Северномакедонизацијом, која ће бити свеобухватна и дубинска и која се неће односити само на поступања државних институција, већ и на тешке друштвене промене које се тичу негације до сада (током седам деценија) стваране историјске слике, Македонци се одричу својих корена и удаљавају од народне традиције. Појам Северна Македонија и прича о „чувању својих корена“ једноставно не иду у исту реченицу.
Или, папа Фрања поручује:
„Охрабрујем вас да наставите својим путем како би ваша земља била бакља мира, прихватања и плодне интеграције култура, религија и народа.“
Коме је то упућено? Македонци су и до сада показивали тежњу за тим, чак и нападно, преко границе сваког укуса и на штету сопствених интереса. Несретно и неспретно су покушали да интегришу све што је на простору државе кроз разне периоде историја таложила, од Александра Македонског до Тошета Проеског (није шала!).
Албанцима? Е ту ствари стоје мало другачије. Они су од покретања интифаде у Арачинову, преко Охридског оквирног споразума, до Преспанског договора постајали све утицајнији фактор политичког живота, а Тиранском платформом су послали поруку да добијеним нису задовољни. Албанска политичка елита наставља даље, ка суштинској конфедерализацији Северне Македоније, вероватно и ка сепаратизму у некој средњорочној перспективи. Њих не интересује интеграција у (северно)македонско, већ интеграција (северно)македонаца у великоалбанско!
Македонци су „дивљи народ без идентитета“, дакле – објекат асимилације. На томе раде и групе све агилнијих радикалних исламиста међу Албанцима, од Гостивара до Куманова. Упркос претходним упорним покушајима Јована Павла да се прошири утицај међу Албанцима, то се не дешава. Млађим Албанцима је у том контексту ближи Ријад од Рима.
Симптоматичне су и две ствари са дочека на аеродрому Петровец. Најпре, уопште није било девојака у албанским народним ношњама. Ако је папа дошао да благосиља Преспански споразум и упути поруку о томе како је Северна Македонија била и остала мултикултурно, мултиетничко и мултиконфесионално друштво, односно према новим „западним тумачењима“ и македонска и албанска, онда је то требало показати и током дочека, када је његова нога крочила на тло државе. Када долази папа много се полаже на ствари протоколарног карактера и симболизам, па и тај „пропуст“ упада у очи.
А затим, премијер Зоран Заев је уредно, како традиција налаже, осолио погачу после госта, али се није прекрстио. Да ли није крштен? Не верује у Бога? О чему се ту ради?
Изгледа да је и за Заева, као и за све оне који су организовали Преспански договор, ова посета била искључиво политичког карактера, религијска димензија ту дође као пратећи елеменат, нужност коју је неопходно истрпети.
Етничке Македонце, већински опредељене против промене која им се намеће, посетом папе треба убедити да су бенефити одрицања од имена државе и историје коју су до сада учили близу. Стигао је папа, после њега ће у НАТО, па у ЕУ и благостање. Само небо је граница. А оне на Западу који, опхрвани својим проблемима више о Балкану и не размишљају, треба подсетити да Северна Македонија чека у реду за неку награду, барем толику да не треба непрестано понављати како проширења ЕУ више неће бити. За политичку гарнитуру у Скопљу, посета папе је била чиста политика намењена унутрашњим процесима. Отуда и недоречености и контрадикторности порука заосталих после његовог „политичког“ говора и неубедљивост теза које је истакао.
У политичкој трци на кратке стазе, та посета ће нешто значити Зорану Заеву на унутрашњем плану. Посматрано на дуге стазе, тешко се назире да ће долазак папе стабилизовати Северну Македонију. Чак напротив. Тежња да се мисли „глобално“ јесте велика, хумана, у овом тренутку и прекопотребна, али и потпуно неостварива ако се не делује „локално“. У супротном, остаће само велике речи, које неће пратити велика дела.