За аутсајдера кардинала Хорхеа Марија Бергоља, који је за 266. папу изабран тек другог дана конклаве у петом изборном кругу, могло би се рећи да је изазвао револуцију у Ватикану и целом католичком свету.
Аргентинац кога су конзервативни кругови још од устоличења називали „црвеним папом“, постао је први лидер Ватикана који је посетио Арабијско полуострво. И његове посете Турској, Русији и Кини биле су готово револуционарне.
Папине изјаве о педофилији („разочарао сам се у Католичку цркву“) и најава коначног обрачуна са педофилима дијаметрално су супротне од ватиканске политике гурања тог скандала под тепих. Гест кад је пољубио стопала лидерима Јужног Судана усталасао је светску јавност. А било је још мноштво таквих гестова…
Историчар др Александар Раковић каже за Спутњик да је сусрет са руским патријархом Кирилом на Куби био један од најважнијих корака који је за свог мандата предузео папа Фрања, чиме је показао да је извесно да он „пружа руке Православној цркви“.
Кад је реч о ставу о канонизацији Степинца, наводи наш саговорник, он нам је од раније био познат, јер је папа у приватном разговору рекао епископима Амфилохију и Иринеју Буловићу да он неће док је жив потписати канонизацију Степинца.
„Сада би било добро и пожељно, пошто је он већ преузео ту огромну одговорност на себе, а није му лако, да до краја заврши с тим, тако што ће вратити читаву процедуру за Степинчеву канонизацију на сам почетак. Јер ово решење може да буде добро само у овом тренутку, док је он папа“, каже Раковић.
Враћање процедуре о канонизацији Степинца било би једино целовито решење, иако ће Црква у Хрвата пружати велики отпор том гесту. Међутим, уколико Римокатоличка црква жели да бар делимично спере са себе одговорност и покаже осећање за патњу жртава клерикалног режима НДХ, онда мора повлачити тако јаке потезе, као што је последњи папин.
„Верујем да није без утицаја овог папе и одлука Римокатоличке цркве у Аустрији да забрани нацистичко оргијање у Блајбургу. Тако да вероватно тај пакет потеза показује да они желе да иду ка неком отопљавању са православном црквом у целини и посебно са Српском православном црквом, где су ти односи најлошији због односа између Цркве у Хрвата и СПЦ, који су проузроковани нацизмом Цркве у Хрвата“, оцењује наш саговорник.
Раковић додаје да му се чини да је папа Фрања први поглавар Католичке цркве који је показао да је његова жеља за отопљавањем односа са православцима искрена, јер је потписао заједнички документ са руским патријархом, којим се Католичкој цркви забрањује прозелитизам међу православним хришћанима.
Он не верује да се „нешто ваља иза брда“, јер је папа Фрања показао да су његове намере искрене и зато бисмо и ми требали да прихватимо његову испружену руку, „иако као православни Срби имамо подозрење према Католичкој цркви“.
Мада папа Фрања изгледа као први католички поглавар који је више свештеник него политичар, Раковић истиче да он није аполитичан, само је његов поглед на политику другачији. У том смислу, интересантно је да је он у млађим годинама имао симпатије за комунизам.
Он је политичан човек који, чини се, покушава Римокатоличкој цркви да дâ улогу која би била отворена ка другим хришћанима и не би више третирала земље православних хришћана као своју земљу за мисију. А на то би требало да је стављена тачка после његовог споразума са руским патријархом.
„Папине намере су искрене, али питање је какви људи га окружују и шта ће бити кад он оде и какав ће поредак бити успостављен, Да ли ће тај поредак бити унапређен и више на корист глобалног хришћанства, или ће бити поново затворен и агресивно резервисан према православљу“, каже саговорник Спутњика.
Улога папе Фрање ће моћи да се оцени тек кад он оде са места врховног католичког поглавара, јер тад ће се видети какав је он поредак оставио и знаће се шта настаје на темељима које је он оставио, закључио је Раковић.
