Квоте које је ЕУ у фебруару увела на увоз челика из трећих земаља, какве су Русија, Кина, Турска, Бразил, орочене су до краја овог месеца и почетком јула знаћемо да ли ће без царине ЕУ из таквих земаља и даље увозити укупно 3,3 милиона тона челика. Још нема најава у којем правцу размишљају у Бриселу, хоће ли можда бити још рестриктивнији, што се сигурно не би допало кинеској компанији „Хбис групи“ која је власник Железаре у Смедереву, а коју је врло брзо вратила из мртвих и сада добро послује.
Смедеревска железара, која је годишњу производњу подигла на близу два милиона тона челика, нема велику заступљеност на европском тржишту, где учествује са 1,3 до 1,5 одсто у укупном увозу челика у ЕУ. Ипак, са 750 милиона евра прошле године је била највећи извозник у Србији управо захваљујући расту извоза у Европу од 38 одсто.
Фебруарска квота је ипак учинила да овогодишњи извоз буде мањи него у истом периоду прошле године, али се квоте нису одразиле на производњу.
Колико Србија, а пре свега око 5.000 запослених у Железари, има разлога за бригу, ишчекујући нову одлуку ЕУ о квотама изнуђену тарифама које је САД увела на челик из увоза, па и онај из ЕУ, на шта је Брисел реаговао својим мерама. Према незваничним информацијама, српски преговарачки тим ових дана је боравио у Бриселу у покушају да испреговара додатно повећање квоте, што му није успело прошли пут уочи фебруарске одлуке о квотама.
Професор економике индустрије на Економском факултету у Београду др Љубодраг Савић за Спутњик каже да не гаји претерани оптимизам да би Србију, односно кинеску компанију, могле да заобиђу квоте. Он, међутим, указује на податак да је производња у Смедереву нешто мања од два милиона тона челика, а да је укупна кинеска производња челика већа од половине светске производње. Од око 1.600 милиона тона укупно произведених у свету, око 870 милиона тона произведе Кина, и ових наших два милиона заиста је кап у мору, каже Савић.
„Нису Кинези дошли у Србију да буду само једно лето“, истиче саговорник Спутњика, подсећајући да они имају посебне планове за овај део Европе, јер Балкан и Србија за ЕУ представљају меко ткиво и то је начин да се убаце у ЕУ, не само продајом челика.
Он, уз то, напомиње да иза великих кинеских компанија стоји моћна кинеска држава.
„Ја не доживљавам то као драматичну ствар да ће се сада можда десити да кинеска страна обустави производњу челика у Србији и да већи део радника остане без посла. Мислим да ће они, уз мање или веће тешкоће, пронаћи друга тржишта. Ако не може да се прода на европском тржишту, па није то једино тржиште у свету“, каже професор Економског факултета.
Он чак не очекује да ће „Хбис група“ у Смедереву озбиљније смањити производњу, ако је уопште и смањи.
„Имаће одређених проблема, одређених застоја. Ми у овом тренутку не знамо колика ће бити квота, колико ће то њих погодити и коју количину њихове производње, али, без икакве дилеме, потпуно сам уверен да ће кинеска компанија пронаћи решење које ће бити добро и за Србију и за раднике запослене у Железари“, нема дилему Савић.
Тим пре што имају послове широм региона, не само у Србији. Започели су велике инфраструктурне пројекте, а опште је познато да они углавном користе свој репроматеријал неопходан за те радове. Он подсећа да је кинеска компанија која је градила Пупинов мост највећи део онога што је уградила допремила из Кине. Сад, међутим, поред Смедеревске железаре, нема потребе да челик, који је незаобилазан у свим тим пројектима, довозе из Кине.
Постојање интереса Кине за Србију он је поткрепио и чињеницом да су основали филијалу Кинеске развојне банке у Београду која се не бави пословима становништва.
„Она је дошла, пре свега, да испрати кинеске пројекте у Србији, па је то још један аргумент“, каже Савић.
Ту ће се, како напомиње, трошити и цемент и гвожђе, па и бакар из РТБ Бора. На дуги рок то само поткрепљује тезу да ће кинеска компанија, уз мање или веће тешкоће, решити тај проблем и да радници у Смедереву не би требало да осете велике тешкоће без обзира како буде разрешен проблем који постоји, пре свега, на релацији Кина и ЕУ, сматра Савић.