Празник Духови (који се слави 16, 17. и 18. јуна) је врло важан, а још се назива и дан „рођења цркве“. Пре скоро две хиљаде година на Христове ученике сишао је Свети Дух, након чега су они добили способност да говоре на разним језицима и кренули су да шире веру по целом свету.
У Русији је празник почео да се слави доста касније, скоро 300 година након покрштавања Руса, тачније у 13. веку, а данас је то један од најдражих празника међу верницима.
Према мишљењу свештеника Казањског храма у граду Орску Максима Бражникова празник Духови је веома сличан празнику Цвети, јер се и на тај дан у цркве уносе зелене гране, цвеће и гранчице палме.
„Одакле потиче тај обичај? Мислим да би се етнограф замислио над тим, али ја лично у томе видим наше, руско, буквално схватање теологије. Руски човек није имао академско теолошко образовање, али је ипак знао све стихире и псалме. И тај дан, када Дух Свети силази на сваког човека, код нас су овако схватили: након зиме израсле су нове гране на брези и њих, као нешто најбоље, уносе у храм“, сматра свештеник.
Истовремено, биолози подсећају да бреза прва расте на местима где је изгорела шума. Отац Максим каже да је и то веома симболично.
Према његовим речима, његови парохијани празник Духове сматрају празником обнављања душе.
„Прошао је Вакрс, и опет нешто ново, што није било, као да се слави још један Васкрс, посебан. И опет се молимо, клечимо на коленима, молимо Бога за милост“, каже једна парохијанка Казањског храма.
И заиста, на Духове је, први пут након Васкрса, у храмовима дозвољена молитва на коленима, док би се пре тога требало само радовати, а никако туговати.
Уочи празника Духови, црква обележава задушнице, дан посвећен сећању на умрле. И из неког разлога, баш уочи Духова, у храмове долазе они који су негде чули да се на тај дан помињу самоубице. Свештеници им затим објашњавају да тај дан у цркви не постоји, нити може да постоји.
„Сећам се да сам неколико пута током службе у петак и суботу спомињао да не дајемо помен самоубицама. За њих се у храму молитве не врше, него се може молити код куће, и то са опрезом. Сматрам да је ту граница између нашег људског ’хоћу‘ и црквеног ’стрпи се‘“, каже свештеник.
Он истиче да је на празник дозвољено купање и одлазак у шуму, као и у поље. А када је реч о раду на тај дан, црква увек опомиње да су недеља и празник посвећени молитви и одмору.
Отац Максим се радо присетио догађаја из времена када је тек почео да врши службе и када се тек упознавао са парохијанима, њиховим животом и обичајима.
Како каже, Вакрс се те године славио почетком маја, а што је време било топлије, то је било све мање верника у цркви, због пољских радова. Ипак, до празника Духови, највећи део послова у пољу је био завршен, па је храм поново био испуњен верницима.
„Служи се литургија, а потом вечерња служба, током које се читају молитве док се клечи на коленима. Молитве обично чита свештеник, клечећи код краљевских врата код иконостаса, окренут лицем према народу и у потпуној тишини. Међутим, док сам читао молитве, са стране сам чуо шум и приметио чудне покрете рукама. Трудио сам се да будем сконцентрисан на молитву. Током прилично дуге, треће по реду молитве и даље се чуло то шиштање, као змија у трави“.
Тада се свештеник сетио да се једном другом приликом, исто на празник Духове, за време архијерејске службе, жезлоносцу уз стихар попела стонога на врат, да се угреје. Међутим, овога пута, када је отац Максим подигао поглед, видео је само своје парохијане како клече на коленима и усрдно плету венце од траве и украшавају са њима главе.