Име потиче од „чернобиљника“, „црног биља“, дивљег пелина, „црне траве“, место идентичног назива постоји у јужној Србији. Брзо као што ова коровска биљка „осваја простор“ по најразличитијим теренима, шириле су се и политичке последице нуклеарне хаварије.
Кремљ је крио информацију о догађају 26. априла 1986, чак и пошто су у Европи увелико објављивани резултати о изненадном и драматичном повећавању радијације (четвороструко виша од дозвољене у Данској, десетоструко у Финској, до 1. маја и званичног признања из Москве радиоактивне честице се шире до Велике Британије, у Италији дан пре тога власти препоручују да деца и труднице не конзумирају млеко и свеже поврће).
У информативној емисији „Времја“ западне медије означавају „буржоаским средствима јавног информисања“, оптужују за лагање и свесно умањују размере несреће (погинула два човека, ствари су под контролом). Тек 14. маја Михаил Горбачов је у директном обраћању нацији потврдио да се десила катастрофа!
Међутим, претходних 19 дана покушаја заташкавања и невештог конструисања „прихватљиве верзије истине“ тотално је уништило кредибилитет Совјетског Савеза. Поверење у Москву почело је нагло да копни и међу источноевропским савезницима, и међу преосталим симпатизерима комунизма по свету. Ова дешавања продубљују унутрашњу кризу и нарушавају положај у свету, стварају погодно тло за даље ширење „корова“ у земљи и ван ње.
Америка „види“ Чернобиљ у Кини
Када се данас у политици употреби појам „Чернобиљ“, то је синоним за неодговорност, свесно лагање, окретање главе од проблема који може ескалирати и угрозити глобалну безбедност.
Због тога је О‘Брајанова оптужба, званичника који седи у фотељи Гордона Греја, Брента Скоуфорта, Кисинџера и Бжежинског, тако тешка и озбиљна. Кина је место са ког се шири коров по свету, по свим теренима, на сваком континенту. Против тога постоје само два лека: или чупање корена или хемијска средства!
Наравно, у Пекингу је порука схваћена, реторика на редовном мајском заседању Националног народног конгреса сасвим се разликовала од реферата из претходних година. Кинези неће седети скрштених руку, мада се стиче утисак да ће сачекати завршетак изборног процеса у САД за предузимање неких нових акција.
Очекује се да би Трампова победа најавила заоштравање курса, те је у том контексту и изјава његовог саветника за националну безбедност. Уосталом, Мајк Помпео сада већ на недељном нивоу опомиње све оне који се усуђују да склапају нове привредне и политичке аранжмане са Кином. Доминира питање 5Г мреже, зато се на његовом удару нашла и Немачка.
Истовремено, директор ФБИ поручује да је Кина „највећа дугорочна претња“ и да контраобавештајна агенција на сваких 10 сати отвори нови случај повезан са Кином!
Какав би био Бајденов курс
Зато је питање и колико би овакав курс успела да промени победа Бајдена. Могуће је да би демократе имале нешто другачији приступ, но циљ би морао остати исти. Не само због дугорочних геополитичких интереса САД, којима је Кина кључни изазивач, већ и због расположења јавности. У политичком систему попут америчког, много тога зависи од расположења бирача. Резултати последњег истраживања „Пју центра“ доносе недвосмислене поруке о ставовима мњења по питању Кине.
Негативно мишљење о Кини има 66 одсто испитаника, а позитивно 26. Поређења ради, проценат „негативних“ је 2005. године био на 29, а „позитивних“ на 52, а до краја другог мандата Барака Обаме број једних и других се уједначио. Републиканци су непоколебљивији, од Кине зазире чак 72 одсто, док је код демократа то нешто ниже — 62.
Занимљиво је да у „Галуповом“ истраживању 1982. године 61 одсто испитаника има рђаво мишљење о Русији (у питању је експлицитно наведена Русија; добро мишљење имало је 7,3 одсто, а „помешано“ 31,7).
Када је реч о Си Ђинпингу, њему не верује 71 одсто испитаника. Оних који мисле да је кључна претња америчким интересима растући кинески утицај у свету је 62 одсто. Уопште, када је реч о „глобалним приликама“, Американци остају убеђени да би свет био боље место за живот уз лидерство САД (чак 91 одсто), њих 83 одсто верује да су САД и даље најјача војна сила, а 59 одсто да су и даље најјача економска сила. Закључак: раст Кине угрожава позицију САД.
Неповерење Американаца према Кини
Овакве ставове је у одређеној мери свакако обликовала и Трампова реторика, али то није и не може бити једини узрок. Како је растао утицај Кине у свету, тако је расло и неповерење Американаца према Кини. Презентовани резултати показују да време када је администрација могла својим деловањем потпуно обликовати јавни дискурс неповратно остаје иза нас, па ће сада расположење јавности више утицати на обликовање државне политике.
Дакле, ко год да победи на председничким изборима, то мора унети у своје спољнополитичке калкулације. Односно, мора активно деловати на сузбијању даљег јачања кинеског утицаја. Свуда и у свакој прилици. Још увек не и по сваку цену, али ко зна, ако се овај тренд настави, можда ће и то постати изгледно. Можда ће прибећи и примени „хемијских средстава“.
За сада, извесно је да Вашингтон отпочиње кампању „чупања корена“ са циљем уништавања „корова“. Већ су на удару бројне компаније, притисак ће се ширити и ка руководствима других земаља, свих оних држава где се Кинези осећају комфорно, где развијају своје бизнисе, где им расте утицај, где су добро примљени.
Америчко–кинески сукоб већ је дуго у најави, последње три године могу се видети и конкретне мере које говоре да се он одиграва, иако је и даље у почетној фази. Карактеристике следеће етапе биће његово интензивирање и акцелерација.
Отуда и (зло)употреба пандемије као основе за нарушавање положаја Кине. Отуда и упоређивање са Чернобиљом. За Американце, данашња Кина постаје претња као и Совјетски Савез 1986. године.
И у том погледу се мало шта може променити.
Прочитајте још: