Наташа је докторирала на теорији која је везана за стабилност и уопште појам хаоса у динамичким системима, ослањала се, каже, на руске математичаре, а затим се бацила на компјутерску реализацију тих теорија и применила их на свемир, односно на Сунчев систем.
Мрежа брзих „ауто-путева“ кроз свемир
Њен последњи рад је везан за скраћење времена, за које се тзв. мала тела, астероиди, комете или летелице крећу на 100 година, јер у свемиру је за такво кретање потребно огромно време које се мери стотинама хиљада или милионима година. Ово скраћење је и омогућило проналазак непознатих структура којима у почетку нико није знао порекло.
„То су места у Сунчевом систему где гравитације планета реагују на тај начин да могу јако брзо да вуку неко мало тело, камен, астероид, комету, летелицу. Те брзине су екстремно велике, али то раније нико није сликао. Нешто може за неколико година да напусти Сунчев систем, а иницијално је, као резултат откривено још 2017. године“, објашњава Тодоровићева.
Ова скромна девојка тешко може да изговори чињеницу да је лично она у Астрономској опсерваторији на београдској Звездари дошла до овог открића, али није знала о чему се ради, нико није знао. Истраживање је на неко време склонила у фиоку.
Помоћ америчког и грчког колеге
„Онда сам 2019. позвала мог америчког сарадника Арона Розенгрина да ми помогне да нешто напишем о томе, он лепо пише. На моју срећу, није био поверљив према том резултату, кренули смо у проверу, срећом, потврђено је да није грешка у рачуну, да све заиста постоји. И даље нисмо знали шта је то, тада се укључио један грчки астроном који нас је упутио на литературу, веровао је да би то могли да буду свемирски „ауто-путеви", прича нам Наташа Тодоровић.
Христос Ефтимиопулос им је објаснио да је концепт ових рута био познати раније, од пре 20 година, али не и откриће наше саговорнице, да се оне простиру дуж целог Сунчевог система.
Места дуж којих се протежу ови „ауто-путеви“ су раније била позната само у непосредној околини својих изворишта, такозваних Лагранжевих тачака.То су, наиме, тачке које се налазе у околини планета и у великој мери могу да контролишу кретање летелица.
„Између Земље и Месеца, на пример, постоји једна таква тачка у којој свемирска летелица не може да падне ни на Земљу ни на Месец, него остаје у тој тачки непомично, јер се гравитације Земље и Месеца ту потиру. Земља вуче на једну страну, Месец на другу и тело у тој тачки остаје непомично. НАСА летелице се ту паркирају, за руске и кинеске нисам сигурна“, каже научна сарадница Астрономске опсерваторије.
Брзи лет кроз Сунчев систем — без горива
Она додаје да су брзе руте у околини ових тачака већ коришћене за летелице НАСА, „Артемис“ и „Генезис“, које су по сличном принципу користиле Лагранжеве тачке у околини Јупитера. Међутим, већ мало даље од планета руте су биле потпуно непознате, нико није знао како се шире и докле се простиру.
Откриће ове Београђанке значиће велику уштеду земаљских ресурса у даљем истраживању свемира, јер реч је о природним путевима на којима се не троши било какво гориво. С друге стране, ако би неко кренуо брзим путем, уз гориво, онда би то вероватно додатно скратило путовање кроз Сунчев систем.
За добробит човечанства
У последњих неколико дана, од када је рад објављен у часопису „Сајнс адванс“, добила је безброј имејлова колега научника, а да ли је већ контактирала нека свемирска сила која ће користити њене руте, знаће ускоро, када отвори пошту.
Часопис који је објавио рад, имао је захтев да он буде транспарентан, тако да је откриће Наташе Тодоровић за добробит целог човечанства.
Наташа је рођена у Немачкој, одрасла у Босни, а од 1992. је у Београду, где је завршила астрономију на Природно-математичком факултету, магистрирала је и докторирала у сарадњи са астрономима из Нице и Падове, тада је, каже, и научила метод који је искористила за откриће небеских ауто-путева.